Зора

2

ПРОМАШЕН ЖИВОТ 197

И пре, но што би запитао слугу за узрок, преда њ изиђе домаћица. — Просто, слутила сам да ћете ипак доћи . . . бар ви, ви, стари пријатељ, бићете ми сад на руци. Ту га она обавести у чему је ствар: друштво, за вечерас сазвато, одбпјено је, г. Јовановпћ није био по подне код куће, није, дакле, за тај отказ ништа ни знао. А узрок за отказ био је доста необичан .. . бар ће имати беспосленп шта да причају . . . Јелена, нећака удовпчпна, коју су пз детињства још к себи узели, поОег.ча је јутрос са учптељем музике . . . „Љубав до гроба", „пожртвовање" — и још много којешта стајало је у њеном писму, што се нашло у њеној соби. Сад су обоје измакли, прешли гранпцу. Какав скандал! — Боже, кака неблагодарност! поче гост. Теодора ћуташе. — II то с ким ? — С једнпм Швабом ... музикантом ! Домаћица се изгубила у мисли п несвесно клпма главом. Гост нагдасп да је његова посета незгодна и спремаше се да пође. Али га домаћица задржа. — Останпте ... ви сад нећете ићи ... и то још без чаја! Пошто насу чај у шоље она настави причати о догађају, за којп је у подне сазнала, кад су заљубљени већ отишли. —■ У подне? ... Па ви то још можете телеграфиратп и бегунце ће на иуту задржати. — С почетка сам и сама то хтела чинити . . . већ сам била послала Јована у полицију да јави; алн сам га с половпне пута вратила. Гост је с чуђењем посматраше. — Шта је ту је! Шта сад да радим ? Зар сад псправл.атп криву Дрпну? — Јелена је за нас изгубљена; п . . . и, ја сам рада . .. али ја бих да чујем ваш савет:

ја сам рада да је бар добро удомим и да јој дам бар спрему. Гост још више разрогачи очи. — Дакле, све јој опростити! Чак и нанесену увреду и срамоту .. . о, вп пмате необично срце. — Не, не . . . боже сачувај ... са свпм друга ствар! Те су мисли понпкле под чудним околностима. Рекав то она устаде и узбуђенп пође к балкону, отвори врата н пзиђе у ноћ ; алп јој гост ипак могаше контуре приметпти. Прохладни ваздух струји у собу, небо без месеца, тамно, осуто безбројнпм звездама. II гост устаде те с неком тупом тугом посматраше пријатељицу из младостп. II обоје задуго ћутаху. Мисли му се мешају с осећајима а успомене навреше — одједном изби му пред очи слика прошлости, слика младих дана, када је био у њу силно, страсно заљубљен, али јој о свему никад ни речи не смеде открити. Дође му тешко а и необично: како сад да оживи слика прошлости, та слика, коју је заборав обична живота давно затрпао ? У тај пар појави се домаћпца из мрака, у очи.ма као да дрхтн суза. . . и она се сетила младости. — Седите, да вам причам, све да вам кажем . . . Давно сам хтела . . . још по смрти мог мужа . . . его . . . сад ћу. —- Ми смо данас стари људи, да, врло старп. И поведе руком по косп, забацујући је. Госта обузе неко тихо осећање туге, слућаше да ће се десити нешто неочекивано . . . а у памети му лебди слика младе, лепе другарице, коју он страсно воли, којз' обожава у тајности . . . П пошто седоше г-ђа Теодора се тужно осмену. — Било и битисало! II —• случај! Кто, данас сам тражила по столу, међу писмпма и старим хартпјама крштенпцу Јеленпну н посмртну лнсту њеног оца да пошљем полицијп, како би забегуницом