Зора

196

рНАШ ЛИ ЗАШТО ?

& латко тек}^ мог живота дани, Тако слатко као благи сан. Знаш ли зашто? Твој осмејак благи Од таме је претворио дан. Тебе гледам на сну и на јави, Преда мном си, душо, сваки час, Моја лира само тебе слани, Струне су јој твојих коса влас. Па кад рука дотакне се жица, И славуја тад умукне пој, И затрепти свака лепотица, Као цвећа, пред ветрићем, рој. Јер та песма, која тебе пева, С твога лица украла је чар, Јер ту песму, што о теби снева, Плавог ока загрејава жар. Карловци. Драгутин Ј. Илијћ

- Т (з) ^

ЈТ РОМ АШЕН ЖИВОТ

ао младић какав, и ако у педесет ^ и којој години, корачаше главном

престоничкам улицом г. Влада ^ Јовановић, пензионовани иредседнпк суда. Разлила се блага летња вечер. Био је у шетњп ван вароши, а сад се враћа п пде на чр.ј и разговор г-ђп Теодори, удови пок. мајора Богдановпћа, који још пре три године, после дуга боловања, замени овај свет другим. Госп. Јовановић је давнашњи пријатељ старе г-ђе мајорице т. ј. пријатељ из младостп п детпњства —

обоЈе су пз унутрашњостн : он спн Једног чиновника нижег реда ; а она кћп богатог, труло богатог, трговца. А знађаху се пз дечјих нета. С покојним мајором знао се г. Јовановпћ пз давнпх дана, такође. Он беше њихов редозни гост — па то оста тако п после мајорове смрти: сваког четвртка скупљаше се друштво код г-ђе Теодоре на чај п разговор . . . II тек кад уђе у предсобље њему се учпнн чудновата тпшпна. Погледа у сат: прошло девет. „Што то још нема нп једног од гостпју ?" Запита се он чудећи се у себп.