Зора

ЖЕНТРИЈСКО ГНБЗДО

201

— Шта заповедате ? — упита овај с.тупивши предаме. — Тражим господара од куће. — Па ја сам. — Господина Боротију — поправио сам се. — Но, па ја сам. — Ви ? — муцао сам збуњено. Како овај . . . како оно изволесте рећи ? Извините, господине, али овај . . . како само да се изразим ? Овај . . . тражим мог пријатеља Боротију, којијеМилку испросио . . . — То ће сигурно какав други Боротија бити. — Не, не! Баш овај герељски Боротија. Карло Боротија. — Ах, Карло ! Слушао сам нешто о њему, али га не познајем лично. Ја сам Ђура Боротија. У осталом с ким имам срећу ? — Стеван Бибић. — Бибић ! Па онда си добро погодио, — повиче он радосно, — познајем добро твоју породицу. Је ли ти си из Саболча? Бибић Гавра беше ми добар друг. Ах, ово је дивно! Одмах овамо столицу, знам да ниси још доручковао. Збиља, моја пуница Јелена Рингова, тетка моје жене мадама Монфарт, банкарка. А ово је моја жена, Марија позка. Јер за сад је још свију нас, а кад мамица и тетка оду онда је Марија само теа. И на овај рђав виц тако се слатко умео смејати, да сам се најпосле и ја смејати почео. — Но видиш — брбљао је он даље. — Мало по мало па ћеш сасвим заборавити да си другом Боротији дошао. А п нећу те баш тако лако натраг пустити. — Ја још увек мислим, да се Карло само шали, и да ће се он тек ма на којп врати помолити. Нпје ми дао даље да говорим, јер ме прекпде љутито: — Не трабуњај којешта. О том впше ни речи. Шта ћеш пити теја или каве?

— Али ми је ипак чудновато, камо су се само дели ? . . . — А знам ја! По свој прилици да су живи, ако нису умрли. — Далп си тп куппо ово добро ? ЈБутито је турио предаме тањпр са шунком. —• Нробај од овог! Апропо, да ли сп ти у Пеш ги ? Наравно да идеш у Камну. Шта се сад плаћа у пикету за појен. — Не знам, јер . . . муцао сам у неприлици — јер не читам цену храни. На овај незгодан одговор погледао ме. Поцрвенео сам до ушију и спустио очи са простирача и судова. Та дали сам ја луд? Исти они грбови, исти онај вез, као и код Карла, што сам видео, па шта више ту је и стари чича Анта рачуновођа, који баш тог тренутка прође испод прозора. — Ту ти је дакле и рачуновођа? узвикнуо сам. — Да богме. — И није ти ништа иричао о Карлу ? Ђура је махнуо главом, да није н одговорно ми немило: — А баш сам га питао, али вели нема времена . . . све му у глави пишкијска битка. — Тога дана споменуо сам још неколико пута Карла, али ме Ђура увек прекидао, почесто богме љутпто ме ословивши. II лепа Марија повћ - а упитала насједном: — НГга ви то толико спомињете ? — Ништа, слатка, ништа. А мамица би увек тада спустила плетиво п пспптпвалачки би нас проматрала. Најпосле сам се и сам умирио. Увидео сам да је боље ћутати. Свеједно, ма који Боротија, само код њих је добро. А најзад н овај Ђура је добар дечко, весео, пријатан. А и женске су ваљана, мила створења. Дошао сам као странац, а отишао као стари пријатељ. Када сам после неколико дана сео у кочије сви су ме весело испратили. Мала Ђурина женнца махала