Зора

КАКВО МИ ЈЕ СРЦЕ

203

Аха, већ сам се сетио — не разумете право стање ствари. Верујем . . . хм! Али ја знам читаву ствар. Ово добро, господичићу мој, беше пре толико годпна неког особењака Боротпје, те како нпје пмао деце оставио је све 'своје добро за љубав само имена Воротијевој породици. И ја сам тамо на завештају потписан. Али Боротијеви нису то добро поделили... — Тако ? — Да, сасвим тако, јер их има читаво једно село у тренчинској жупанији. Разумите, господине, читаво једно село ! Па шта би од овог дошло на сваког? Швихаци су они, велики швихаци, овако много боље пролазе. — Па како то ? —■ Сви долазе овамо да се жене. — Заиста? Но то једиван умишљај! — Одавде просе и траже добре партије и овамо их доводе . . . а затим након неког времена одлазе, да уступе место другом Боротију. Јер пх много има, као да пз земље нпчу. — А шта на то веле девојчпн татица и мамица, кад дознају ?

— Шта веле ? — упаде ми у реч чича Ан га. — То је њихова ствар! Али шта да Ја речем, који сваке четврт годпне друтг газду имам. Велика је то несрећа, господине мој! Таман се навикнеш на једнога, а оно други дође. А иначе су ваљани младићи, све их волем . . . Но немогЈ^ће је њима . . . немогуће . . . оду и неће ни да чују човека . . . Насмијао сам се. — Аха ! Сигурно им увек о пишкијској битцн причате? Задрхтао је, а око му испод наочарп севнуло. — Ја сам тамо заисга и био! — промуцао је. — Како беше оно диван дан! Ох, Боже мој! Сада је томе управо трпес г и трн године... то јест, погледајмо само... Беше све забадава. Није се впше могао повратити, да мп о дворцу п житељима његовпм прпча. Занео се својим доживљајима, те их казивао, причао да ми га је било немогуће зауставнтп. Мол. Жарко

н

АКВО МИ ЈЕ СРЦЕ?

е

рце ми је младо као лако птиче Ти си ми га, душо, заробила давно, Што слободу воли и просторе њеие Но добро га чувај! — Ако једном прне Куд несташно лети и весело кличе; Одлетиће нагло у висине равно А у ропству тужи и лагано вене. И никада више неће да се врне . . . Свет.