Зора

204

3 О Р А

К Н Е В С Р Е Б Р Н И Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишевићева. (Наставак)

и,., ђ риђм блпже, кнеже, — рече Јован. |ЈрГ — Сувише су брзо хтјелп, да те погубе. Не љутп се. Моје слуге не ће да промисле, ла је казнпти лако, алн кад глава одлетн, онда је више не можеш прплпјепптп. За то хвала Борису. Да не би њега, ти би био већ мртав, па не бих имао у кога распптати за Хомјака. Пспричај ми, зашто си ти на њега напао ? — Зато, господару, што је он напао на невине сељаке. Ја онда нијесам знао, да су они твоје слуге, нијесам још нн бпо чуо за опричнину, јер сам тада бно тек на повратку из Литве. — А да си знао, да су они моје слуге, би ди их н тада излупао? Сребрнн премпшљаше, цар очекиваше. — Бих, и тада бих, господару, рече Сребрни искрено — јер не бих вјеровао, да они по гвојој заповијестп чине онаква безакоња. Јован упери на кнеза мрк поглед и дуго ништа не говораше. — Добро си рекао, Нпкита! — рече он послије дуге почивке. — Нијесам ја створио опричнину, да се нападају невини сељани, него зато, да опричницп, као вјерни пси у стаду, чувају овце од прождрљивијех вукова, да могу са чистом савјести на страшноме суду пред Бога изаћн. Добра ти је та ријеч, Никита, добра. Једпни ти и Борис, што ме познајете, а остали не, они мене држе за крвопију, а не знају, да пролијевајући крв моје срце плаче. Крв је црвена, удара у очи, и свак је впди, а сузе срца мога нпко не види, него оне жегу јадну душу моју. (Овдје цар подиже очп к небу, као доказ његове велике туге). Као што је некад старп Рахпљ, (он још више завратп очи), као стари Рахиљ, што је плакао за својом

ДЈецом, тако п ја плачем за мојим народом. Добар ти је одговор, Никита, опраштам ти крнвицу. Одрпјешпте га. — II нека џелат оде, не треба нам впше — или не, прнчекај мало. Јован се окрену Хомјаку. — Говори? — пзадрпје се он — говори, каква сте вп безакоња у Међедовкн радили? Хомјак се почеша по затиоку. — Па посвадилп се онако мало са сељацима — рече он лукаво — јер је оно село бојарнна Морозова. Јованово лице омекша, и он се осмјехну. — Е, доста сам те испитпвао, сигурно је данас такви дан, п теби ћу опростити. Хајдете и тн п џелат. Кад бојари опазише, како је милостнв цар према Сребрноме, зачу се између њих радостан шапат. Ово је чуло оштро ухо царево, а у души му се зароди нова сумња. — Ви! рече он строго бојарима немојте мислити да сам ја почео вас миловати. У исто врнјеме, у његовој немирној души зароди се мисао, да ће н Сребрни ову милост прпписати царевој слабости. II одмах се покаје, што му је опростио, па хтједе поправити погрешку. — СлушаЈ — рече он кнезу — ја сам ти данас опростио, што си право рекао, али знај, ако што опет скривиш, и ову ћу ти кривицу убројити. Али онда немој бјежатп хану у Литву, као што чнне многи, него ми се ево овдје закуни, да ћеш гдје био, вазда очекивати казну, коју ти ја одредим. — Господару, — рече мирно Сребрни, мој је живот у твојој руцн, а да од тебе бјежим, то није мој обичај. Н ја ти ево обећајем, ако пгго скривим, да ћу »азда покорно очекивати твој суд.