Зора

3

КНЕЗ СРЕБРНИ

205

— Пољуби за то овај крст! — рече достојанствено Јован и примаче му са својих ирсију крст, погледајући попрнјеко бојаре, Бјеше општа тншнна, само се чула звека златног ланца, на којеме висаше крст. Сребрни се прекрсти, па га целива. — Сада можеш ићи — рече Јован само се моли милостивој Тројици и свима светим угоднпцима, да те сачувају унапријед, од макар какве и мале кривице. — А ви — рече он бојарима знајте, да други пут нема опроштења Никити, и да се нисте усудили за њега молптп, ако што скрики. Сад сви идпте рече задовољно Јован — бојари нека врше моје заповједи, а опричнпци, одабране слуге моје, нека памте своју заклетву, па нека врше своју дужност, и нека се не буне, што сам опростио Никити. Стадоше се разилазити, носећи са собом неко страх, неко тугу, неко пакост, неко разне наде, а највише њих буку у глави од попивеног вина. Слободу покри мрак, а мјесец изиђе. Дворац, са својим кубетима, у овом мраку изгледаше као какво страшило. Само се један прозор свијетлио, то бјеше спаваћа соба царева. Тамо се цар усрдно молио Богу. Он се молно, да Бог да мира Русији, а њему снаге, да побиједи своје непријатеље, да утамани издају и непослушност, и да нема }' Русији силних и слабнх, да нема бојара, него да су свп једнакп, само да је он над свима њима, као дуб у равном пољу. Моли се цар и метанише до земље, а кроз прозор га гледају ситне звјездице, па трепећу, као да му шапућу: „силан си царе, Иване Васиљевићу, силан си, али си замислио немогућу ствар нас не питајући! Ти не можеш народ изравнити, нити бојаре утаманити. Глава X. ТАЦ И СИН. 1\"ад се Маљута вратио кући била је мркла ноћ. Он се забавио у тамници испитујући и на муке мећући браћу Количеве.

Небо бјеше застрто црним облацима, из којих је сваки час готова била пљуснути велика киша. У кући Маљутиној, осим Макспма, свак спаваше. Максим изиђе пред оца. — Баћушка — рече он — ја те ево све чекам, јер морам с тобом говорити. — О чеме ? упита Маљута не погледајућн на сина. Он никад није стрепио пред непријатељем, али му је вазда било некако незгодно у Максимовој близини. — Ја сјутра одлазим — рече Максим — опрости ми оче! — Гдје? — упита Маљута и овај пут погледа сина својим мрким погледом. — Гдје ме ноге однесу, оче, велика је земља, има мјеста доста. — Јеси ли ти побудалио? Какво те данас лудило напало ? ПЈта си само за ручком урадио ? Како си се смио Iт,ару противити ? Зар не знаш, ко је он, а ко си ти ? — Знам, оче, и знам, да ми је он на моје ријечи захвалио. Али никако овдје остати не могу. — Лудаче један! Шта ти опет сада пада на ум, сада кад те је п цар узвисио над свпма осталима? Зашто баш сад да пдеш ? — Одавно мн је тешко с вама живљети, оче, ти то добро знаш. Још из дјетињства запамтио сам, да је воља царева — воља Божја, и да нема вишег гријеха. као друкчије мпслити, него што цар мпсли. Отац Левкије, и сви ваши слободски попови, корпли су ме и вазда ми говорили, да је то мој велики гријех, што сам ја једини протнван свима вама и вашем животу. Тако, да сам чешће и нехотице сумњао, јесам ли на правом путу, или не? Зато сам и отезао с одласком. Али данас — продужи Максим, а образи му се запламтише — данас сам све разумио, ја сам на правом путу! Кад сам видио кнеза Сребрнога, кад сам дознао, да је он твоје опричнике напао, и народ одбранио, па није то од цара сакрио, него је као му-