Зора

СУДИЈА УБИЈЦА

211

— Ах, Сиди, зар не видиш да је то дете лудо? — викаше она. Та то је коза, што смо је ту скоро убили, и њена је глава закопана у авлији. Одмах почеше копати и на очи Алијине ископаше једну козју главу. Полиција се за тим врати, остављајући на миру мајку и дете. Фатима погледа свога сина, он стајаше као осуђеник крај рупе, са

раширеним зеницама, гледајући козју главу, и тресући се од смеја, говорећи: „Глава шејикова . . . глава козја! . . . глава шејикова . . . глава козја! Његова мати му нешто говораше, али је он није могао познати. — Ах, Сиди, Сиди, повика мати очајнички, каква је то казна?! М1 син је збиља полудео! У Чачку, 9.[XII. 1894. С Француског изегоп

/У ДИЈА УБИЈЦА — Ги де Мопасан. —

ио Је председник наЈвишега | суда, када га је између живих нестало. Сви су гауважавали и његов непорочан живот служио је свакоме за пример. Одветници, младе судије и правници вазда су се пред њим дубоко клањали и са необичним поштовањем посматрали његово бледо, суво лице и високо, испупчено чело, под којим су су очи као две жеравице светлиле. Цео живот свој провео је гонећи неправду и насиље и запггићујући оне, који су без одбране. Није било већег непријатеља убијцама и насилницима од њега, јер је умео и знао да и у најлубљу дубину срца свакоме чита и да у најскривеније намере и замисли проникне. Било му седамдесет и седам година, када је умро. Сахранили су га необично свечано, а читав га народ оплакао. Војници га до гроба испратили; господа у црни Фракови и белој поши надгробна му слова држали, и сви што при погребу присутни бијаху, сузе су искрене за њим пролили.

Оставштину његову отворио је сутра дан по погребу краљевски бележник, а она се састајала само у дневнику једном, кога је покојни међу судским списима оставио. Наслов дневнику гласио је: Затто I 1851. јуни 20. Дошао сам из седнице. Блондла сам на смрт осудио. Зашто је убио тај човек петеро деце? Зашто ? Често наилазимо на такове, којима је уживање туђ живот уништити. Да, да, уживање је то. Можда једно од највећих. Јер зар није оно убијство, што најближе стварању стоји? Стварати и рушити. У овим двема речима почива историја света, људства, свега. Зашто је убијство тако слатко уживање ? Јунн 21. Замислимо једно биће, које живи, иде, трчи . . . Биће? Па шта је то биће ? Нешто, пгго душу има, што се креће, што слободну вољу има? Ово нешто нишчим у свези није, ноге његове нису са земљом срасле. Оно, што на земљи постаје, оно је само једно зрнце