Зора

У С К Р с

255

гама оставплн су и своје пдеале у слушаонпцама на унмверзптету. А он? Свакп дан нема Мојсија, да сиђе с горе Синајске и да разбија златне теоце веселог и срећног незнања. Не једном наоружан знањем и та.тентом, био је излазпо на борбу с идолима. И, за њихним победничким колесницама, био је далеко одбацпван, измучен, нстрзан, изубијан. Уметност, коју је он тако љубио, падала је. Нецеремонпјална бестпдност лактовима се гурала и смештала тамо, где јој пређе нпје било места. Лепота, вечита лепота била је умрљана н сваљена у блато, радн просте истине и правде, измишљене, оклеветане, рођене кужним устнма! Крв јс капала пз његових безбројних рана, у мозгу се нитило и болело га несносно пптање: „Зар није зло — вечито; и зар победама његовим нма краја и граница?" А како сјајно и заслепљиво у његовим усиоменама блиста онај дан, кад му се указао бпо пут идеалима, — из даљине иримамљпв, а у стварп мучан. На небу не беше нп једног облачка у његовпм сновпма о будућности. Тада је мислио, да је жпвот тако светао и једар; све је гледао у сјајннм и привлачним бојама. Пред очима је треперио сјајан, светао хоризонт, и што је била тешња и тамннја његова собица, тпм је пространпји и сјајнији био свет њсговпх снова, што су га окружавали. Млада прса дисаху тако, као да пм је мало ваздуха. Снаге беше толике, да не знађ?ше на штода јерасточи,гдедајеутроши, а да га не угуши својим силним бременом. II на све се душа ос.мехивала и одзивала. Његовп првп, његови надахнутн стпховп! Боже мој, разуме се, снивао је о славп, али она нпје била на главном плану његове будућности. Веровао је, да ће свет преокренути, свет не бп напразно примао п хватао сваку његову заносну реч, из којп су бпли жнви откуцаји. Каопламен по жплама проструја му одушевљење и занос искреног уверења. Да, слушајућп њега, људи ће постатп бољп, Понижени ће по-

дићи главу, апонижљиви ће постатп добри, милостивн, у свом срцу ће наћи изворе вечне љубави, истине и правде. Свн, свп ће поћи за њим, у ту блештаву светлост опште среће, која у његовој души сијаше као поуздана зора будућности . . . Лепа, чиста, светла привиђења... само привиђења. Колико још њих ви ћете обманути •' Њему је данас смешно н болно... Куда се то дену ? Питања, која су недавно све усталасавала и покретала одбачена су као непотребна. Оно, што се чињаше права истина, — исмејано је. Понова су потребна била доказивања, мисли, поставке. Племенитост, љубав и лепоту — дохватале су прљаве руке, и, као знамење своје, узимаху их људи, који цене само новац. Егоизам је све поплавио, и сваким даном та река све више буја. . . Затворивши се у своју малу собу, он је из ње видео, да његове пдеје и борбе никоме нису блиске ни потребне, не тражи их ничија душа, никакво зло. Видео је — само махнпто, шумно, грлато пировање рђавпх пнстнката. Впдео је, — да никоме нпје зло . .. нико не пати. Па из тога је н закључио, да н његова борба није потребна ... А време пролазаше. На слепочњачама се показаше и седе. Пређашњих сила не беше. Усахнуле су. Њему, непоправљивом идеалисти, сви су се смејалн. Величаше га каоДон Кихота, којн се будаластом великодушноћу бори за добро против уображеног зла. Дошло је дотле, да се и његовп непријатељи снисходљпво одзиваху о његовј проповеди, крстпше га пророком немогућих идеала, ндеалау причама, — и идоше својимпутем не осврћући се на њ и на његово очајање. .. . А нико није ни слутио, како већ нп он сам не верује у успех свога рада. Почео је сам себи прпзнавати, да је вера његова живота обмањива, да су идеали његовн још тако далеки, као и онога дана, кад је пзишао на пут, који му чињаше