Зора

256

3 О Р А

да је право њима водио. Истина, вечна лепота, и слобода чнњаху му се као дивна сазвежђа непрегледног п неизмерног неоа. Оне му сијаху, алп с какве страшне впспне; гораху, али њпхове луче не могоше расветлити мрак неверпце и очајања којп се све више згушњаваше . . . Па тако тужан, суморан, очајан, ево се оави у Неапољу. Већ је два месеца ту . . . Мимо њега шумним валима пролазаше живот, — и какав живот! — али он се увек осамљпваше. Тај жнвот није га могао ооманути својим привиднпм сјајем. Знао је вредност тога сјаја. У слпкама раскоши, у лепоти декорација умео је да види лоше, јадне саставке ветких кулиса, — дивних само на растојању. 11рирода ?. . . Али већ у њој не распознаваше душе, налазећи, да је то — вечна илузија; јер треоа само затворити очи, — па нема светлости ни контура, сенке ни ооја; загворити уши, •— па ће изумрети звуци ; и треба само зрно у чело — па неће бити ни времена, ни простора, нп мисли. Биће онда нешто друго, загонетно, тајанствено, страшно; Знао је, да је све видљиво обмана, а стварност — пза гранпца његова познавања. Жнвот је — сан ; а пробуђење је — смрт, нирвана, блаженство ! Њему се чињаше велика бесмпслица и недоследност иродужавати свој живот. Разуме се, давно би он свршио са собом, кад не би бпло увек неке нитп наде: можда није могао он сам све да увпди и позна, јер п у свету моралних појава има областп, чије су границе неприступачне и неизмерљиве, пма неких несазнаних начела, на које само греба стати, па да се од једанпут преокрене сав свет, и да се еванђелско царство љубавн, истине и правде јавп на земљи ; а старо зло, хладно, сурово, клизаво, неразумно зло, на вечно да сурва у незнане провале. II гле, све около као да Се нарочито договорило да измами ма и ништаван осмејак на лице блеђана меланхолика.

У ружичастој јутарњој магли помаља се злађана слпка Неапоља, дивна, као сан младога песника. С тамног плаветнила благослов п милошта веје на нежно озеленелу земљу . . . Море се јавља у хпљаде боја п одсева. Оно тако мелодично жубори под бајном обалом, а вали се тако тихо луљушкају на његовој површинп. 11о спрудовима је издашно растурило најчудније мреже и чппке од беле пене. У даљинп уморни Везув тешко дихашс, обдан димом, а ноћу огњем. У његову подножју, као у сграсној замореностн, почивају Портичи, Резина, Торе дел Греко, Анунцијата и друга места, што се под зрацима заходнога сунца рује, па се чннн да се Везув окитио коралном огрлпцом. 11реко залива Кастеламаре п Сорепта, једва је видљнво, али осветљено, малено, днвно скројено, поетнчно острво Тиверија, оно као да је срезано пзједнога грумена амегиста и спуштено у лазурну воду. И, као том суморном човеку за љубав, цветовн огромних дрва радосно отвараху своје црвене усне ; а манолпје као да расплетаху своје беле п раскошне круне; од јутра до мрака мирисаху дивним ароматима руже п беле лилије. Бадемови цветовп као уморнп обараху нежно своје лишће, п тпхо, као сузе падаху доле ружнчасте п нежне пахуљице. Алп меланхолик не налазаше за себе радостп у том вечном празновању п слави велпчанствене лепоте. Гледајућп суревњпво и зампшљено на срећна лица питаше се: чему се радују ? Колико је пута баш овај немпрни рушилац, Везув, те људе засипао пепелом, затрнавао лавом, п читаве градове жпве сахрањивао: па тп робови као и пре, опет се настањују у гшдножју свога злобнога тнранина. Слабост и глупост људска још се никада и нпгде нпје показала тако јасно п одређено!... Ноћу, модрикавп сутон, прозрачан п чпст, пао бп на утишано море. У тој ваздушној модрннп нскраху се ватрена плам-