Зора

258

3 О Р А

где се стотпнама народних људи у вечноме мраку и ужасу заточења, жпвот гаспо Сант-Елмо ! Једна од најнезавиднијих успомена, и једва ли за најпостиднији лист исторпје ,. . Развалине Тиверије виде се преко залива на плавоме Каприју, — а ова тамница овде . . . Хиљаду година је између њих, а човештво остаде једно те једно. Па као да нестаде све лепоте п величанствености неапољског залива. Боје стамнеше, светлост се угаси. Он се тихо упути врагима тврђаве. 11ут му затвараше кула. Срећом наиђе офпцпра дежурног. — Шта желите? — Да разгледам Сант-Елмо. — А ко сте ви ? — Странац — путник. — Нмате ли пугни лпст? — Да; ево га. — 8 ш 10 г — рускп поданик. . , О, знам !... Цп »таи<1 ипрего .. . то11о (ге<1 (1< ј . Ггес1с1о (Н 8Ј1?ег1а... 1а 1чсћег/а јшшепва! Е... е... роуеп Ро1ассМ! (Знам! Једна велика царевина, вр.чо хладна... Сибирска ладноћа ... и безбројна богатства ... II... и... п... бедни Пољаци). Наши певачп доводе отуда грофице и милионе ... Ја бих претпоставио мплионе . . . У осталом о укусима се не спори . .. Ја имам рођака, Ш1 ^гатн1 агИвка! (велики вештак)... он је, знате, певао тамо... на обалама леденог океана ... у... како зову ... тај град... Та ... тага . .. Таганрого !... Ееео Л поше ! (то је назив!)... Биће ми ми.чо, да вас услужим. I Јбказаћу вам ј поакп 1>裏1ои1 (наше тамнице). Ми чувамо данас као историјску усномену то, што ћете сад моћи да видпте. Шта да се ради ! Свакп народ мора да прође кроз такве ужасе п страхоте ... Незавпсност се отаџбпнп не даје на поклон, слобода гражи жртава. Она се мора одстрадати, с тога.је гако и цене. Пначе не би вредила ништа. „Философ, мора бити," помисли Рус, идући за н>им по уским и мрачним ход-

ницима, и спуштајући се по степенпцама све ниже и ниже... Зидови унутрашњп беху сури и наги. Тишина. Кораци одјекиваху далеко, далеко, изумирући негде. Као да их понављају она бледа привиђења, која сгановаху у тим пустим, празним и немим ћелијама. Дневна светлост гасила се све више. Што је Рус за својим вођом ниже снлазио, дисање је било све теже. Можда је то само нервни осећај ?... Зидовп капаху сузама, а сузе лагано клизише на камене подове. На њима беху баре... а сузе у њих шумно капаху озго с високих сводова у тами изгубљених... На послетку ступише у мрачне подземне просторије, где цароваше потпуни мрак. При светлости буктпње каткад са стране и озго блесне камење, влажно и неравно ... Дебели стубови што држе ове гробнице, нејасно се распознаваху. На њима се тамно одбпјаху зарђале споне обручева . .. — А ово је врло просто ? — разјаснп официр весело, старајућн се да буде што може пријатнији. — За обруч су утврђпвали прстење од ланца којим се затварао наручник или огрлица или гвоздени појас — на заточнику .. . И, знате, заточннк је могао врло угодно (со1 §гаж1 рГасеге) ићи око стуба, као, знате, псето . . . кад се укаже потреба да се веже у ланац . . . Заробљеници су, разуме се, могли да се крећу на овом растојању. Погледајте! Буктиња осветли гранигни под. По иречнику од мест ли корака, опцртаваше се круг, истрвен у граниту ногама безбројних у ланце окованпх ходача. „Колико је покољена требало, па да остане тако дубок траг у камену?" Русу бејаше тако, као да видп заточнике скоро полуделе од вечита мрака и страхобе. Дању — ноћу, они су се махнито вртелп у кругу, и само злокобна јека досуђених ланаца испуњаваше нему тпшину њпхне тамнице, или њпхне гробнице, — свеједно. Дисање му поче застајати. У глави му се вртело. II нехотице мораде се на камени стуб наслонити. И сам себи из-