Зора

У С К Р с

259

гледао је као и тп мученицп. Видео се у исто тако безизлазном очајању. Притискиваше своје врело лице на стуб — једини сведок њпхннх неисказаних мука. — На ненавпкнуте ужасно утиче! осмехну се офицпр снисходљиво. — Али само погледајте ове знаменитости ..Говорећи то принесе буктињу стубу. Стуб је псечен из целога камена, у чијим се шупљинама налазаше та мрачна гробница. На неравној површинп стуба указаше се не*се црте. —■ То су натппси, знаци ? — Да. Прочптајте. Официру се силно допадао утисак, који чињате гробнпца на странца. Очевпдно се поносио њоме, и не хтеде се одмах лишити свога задовољства. — Прочитајте, то није тешко. Па још блпже примаче буктињу. На стубу се хваташе дугачки језик чађн. — Томасео Алеарди. — Тако је . .. Нзврсно ... Даље ? — Нпколо Гвалдо. — Да ! Управо тако ! Томазео Алеардо и Николо Гвалдо ... Ви сте, без сумње, слушали о тим људима ... Алеардо п Гвалдо беху највећп родољуби. Они су стварали италијанско уједињење још у оно време кад нико нпје озбпљно ни мисло на то. Онп су сањали о отаџбинп силној незавпсној, слободној, са Римом у срцу своме ... краће речено, снпвалп су о том, чему ми сад служимо. Алп њпх су овамо довелн билп, п овде су умрлп један за другпм ... Своја пмена су ноктнма урезали у камен ... као над могилом. — Ноктима ! — узвпкну Рус нехотице, ужаснут. — А можда и гвожђем од ланца! допуни Нталијанац брзо. —Ја, допустите, такође не верујем! Ноктпма? Не, ово је сувпше дубоко урезано. Погледајге у „Гвалдо' - ово „до"! ... А ево овде у зиду прстена. О њему виси крај захрђала окова. Видите, и ту су пзрезана слова... около ...

— Еосо! Јест! Њега су Руси ослободили. Дошли су Кив81, и ослободили га. Војска велпког северног цара! Војници и ОФицири његови пзнелп су генијалног композитора на рукама својим, а по гом ваш Господар захвалио пм на томе. Велпки, велики композитор... II он је сањао о велнкој н слободној отаџбини!... Кад је Гарибалди овамо дошао, ижлл 7 био је те натписе; а наш »а1ап!зиогао \мМ:опо ЕттаииеЈе — скпнуо је капу и дуго је пред тим нагписима зампшљен стајао. А кад се окренуо пратиоцима, впдело се, како му пз очију капаху сузе ... „Колико страдања, колико најневеројатнијих мука, које су сахрањене у том вечном подземном мраку..." Док се враћаху нз те гробннце, необични некп глас говораше у њему. На изласку сунце му удари у очи. Из низине заблиста му плаво море, дивно небо плавпло се над њим, а врели ваздух осећаше на лицу. Он жедно п страсно дисаше Чпњаше му се, да су п њега читаве годпне држалн у тој тами, да су тп оковн зарђали од његових суза и од капљица његовог хладног зноја, што га из његове пзнурене снаге ужас истериваше. За неколпко минута сам је преживео све, што су онп мученицп трпелп. II њему поста у душијош страшније, и још жалије тих мученика живих сахрањених, који већ нисз' ни сањали билп о светломе дану ослобођења. Тај дан није за њпх постојао. Сунце се рађало, дан се мењао с ноћп, цвеће цветаше с пролећа, — а онп су једно само желили, за једно само ппталп п молили — за смрт. Смрт је њпма отварала тамничка врата, разбијала зарђале у тело упивене окове. Преко залнва још се увек плави тако бајно дпвотно острво Капри. Тамо су Тпверијеве тамнице, овамо су ове. Па шта је радило човечанство у тнх осамнаест векова што су између Т 1!ве Р и Ја и СантЕлма ?