Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

263

Онда опет онај рече: — Ти говориш као ирави филозоф , а твој рад и покрет показују, да си будала. А будалина одговори: Мостар.

— Знаш ли ти, да, гдје ја станујем, хтједоше ме направити кадијом и ја се наиравих оваки само због тога, да се тога кутаришем. Превео Хасан еФ. Наметак

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја С руског преводи Вукосава Иванишеви^ева. (Наставак)

нуфревна — рече он престрашено — ко оно хода у предсобљу? Ја чујем нечпје кораке. — Бог с тобом, баћушка! ко ће бпти у ово доба? Учинило ти се. ^ — Пде, неко иде. Баш овамо иде ? Погледај, ОнуФревна. Старпца отвори врата. За вратима бјеше Маљута. — Ко је то? викну цар и скочп. — А оно твоје риђе псето, баћушка — рече љутито Онуфревна — што нас препаде проклетиња једна. — Григорије Лукијановпћу — рече цар, обрадован Маљутинијем доласком добро ми дошао, гдје си био ? — У тамници, господару, донио сам ти кључе. Маљута се поклони цару и срдито погледа на стару помајку. — Кључи! мрмљаше старица — да Бог да те на ономе свијету пржили усијаним кључима, сотоно једна. И лице ти није као у осталога свијета. Тешко теби, лизаћеш на ономе свпјету усијано гвожђе, и у смоли ћеш кључати, запамти моје ријечп! Муња сијевну п обасја старицу, која бјеше врло страшна са подигнутијем штапом, и са пријетећим погледом. Маљута се сам мало препаде, али Јована бјеше охрабрило присутство љубимчево. „Не слушај је — рече он — гледај свој посао, па не обраћај пажњу на њена

лудорије. А ти, стара лудо, одлазп, остави нас на миру! У Онуфревне се очи засвијетлише. — Стара лудо ? рече она — ја стара луда ? Добро, добро, спомињаћете ви мене на ономе свијету. Сви ће твојп љубимцп бити онда кажњени, и Басманов, и Вјаземски и сви остали, какојекојп заслужио, а ви — она показа штапом на Маљуту — овоме је већ мЈесто отворено на дну пакла, већ га сотоне са нестрпљењем очекивају. А и теби тамо има, Иване, широко топло мјесто! Ех! - - Старица изиђе једва влачећи ногу, и лупкајући штапом. Јован бјеше блијед. Обадвадуго нпшта не проговорише. — Па шта је мој, Лукијановпћу — проговори цар јесу ли Количеви признали кривицу ? — Нису још, господару, ама ће морати признати! Разговор о Количевима даде други правац царевијем мислима. Шему се учини као да би могао заспати, зато отпушћа Маљуту, леже на постељу, па се занесе .. . Учини му се као да га неко гурну и пробуди. У соби бјеше тишина. Пред иконама слабо свјетлуцаху кандила, мјесец бацаше слабе зраке по соби, само се чуло како негдје миш гриска дрво. Јована бјеше страх од ове тишине. Наједанпут, учини му се, као да се на поду даске подижу, а испод њих га вири отровани бојарин.