Зора

26*

3 О Р А

Таква су се привиђења често догађала са Јованом, али би се он прекрстио, и све би прошло. II сад се прекрсти . . . Али мртви бојарин продужи га гледати својим укоченим погледом. Очи су му биле исто онако избуљене, лице исто модро, као и за ручком, кад је испио отровано вино, што му га је Јован послао. - Опет ми се причиња — мишљаше цар — али не дам се ја сотони у руке. Да воскрснет Бог и да расточатсја врази его !" Мртвац се полако извуче из пода, па се стаде приближавати Јовану. Цар хтједе вриснути, али не може. У ушима му је страшно зујало. Мртвац му се поклони: — О здраво, Иване! — рече муклим, мртвачким гласом — дошао сам да ти се поклоним, што си ме невина погубио! Ове су се ријечи разлијегале у души Јовановој. Он није знао или их мртвац говори, или се његовом раздраженом слуху причиња. Опет се даске подигоше, и испод њпх се указа лице Данила Адашева, што га је Јован назад 4 године казнио. И Адашев се приближи и поклони цару: — Да си здраво, Иване, ево ти се клањам, шго си ме невина погубио!" За Ацашевим изиђе испод пода бојариња Марија са пет синова, што их је цар казнио. Сви се они по реду поклонише и сви рекоше цару: — О да си здраво, да си здраво, Иване ! Клањам ти се! Затим изиђе кнез Куљатев, Оболенски, Шереметјев, и сви остали, што ихје Јован казнио. Пуна соба бјеше мргваца. Сви су се они клањали и говорили цару: — 0 да си нам здраво, Иване! К"лањамо ти се ! Клањамо ти се ! Ево изиђоше и калуђери, старци, калуђерице у црним хаљинама сви блиједи и крвави. За њима опет војници, који су се са царем бити, освајајући град Казан. II на њима су зијале ужасне. ране, али не у боју добивене, него ране од руке џелагове. Ту су се могле видјети и невине дјевојке раздртијех хаљина, и жене са одојче-

тима у наручју. Дјечица су пружала пут Јована крваве ручице и викала су му: — Да си нам здрав, Иване, и ако си нас невине погубио ! У собу их више није могло сгатп • Сви су викали и лармали. По гдјекад су се чуле мртвачке црквене пјесме. Цару се од сграха коса накострешила. Он је био изван себе. — Преклињем вас Богом живим викну он — ако сте ђаволски посланици пропаните у земљу, а ако сте заиста душе што сам вас ја погубио, причекајте ме на страшноме суду. Тамо ће нам Господ судити!" Вриснуше мртвацп и стадоше се вртити око Јована. Појање бјешејоштужније, киша опет залупа у прозор, а мртваци као трубе викаху: — Иване, Иване, на суд, на суд! Цар гласно врисну. Из сусједнијех соба одмах слуге дотрчаше у цареву собу. — Устајге! — впкну цар — ко сад спава? Настао је пошљедни дан, пошљедни сахат. Сви у цркву ? Сви за мном! Све се узбуни, звона зазвонише. Кад остали опричници чуше познато им звонење, одмах скочише и стадоше се облачити. Неки су сијелили у Вјаземскога, па кад чуше звона, брзо навукоше, поврх златнијех хаљина, црне мантије, а на главу високе камилавке. Црква Божије Матере бјеше изнутра освијетљена. Становници се узнемирише и истрчаше на улицу, да виде шта се догодило. Они су могли видјети, у мраку, пред двором много ужежених свијећа, наскоро се те свијеће уредаше и кренуше у цркву. То бјеху обучени у црно опричници са свијећама у руци, а пред њима иђаше цар, који је гласно плакао и бпо се шакама у прсп : „О, Боже, смилуј се на ме грјешнога! Смилуј се на ме, смрдљивога пса! Боже мп помози! Боже, умири душе, које сам ја невине погубио! Пред црквеним вратпма, Јован паде од изнеможења, Свијеће освјетлише на