Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

265

прагу сједећу старицу. Онуфревна пружн цару своју дрхћућу руку: — Устани, баћушка, — рече она ја ћу ти помоћи. Давно те овдје ишчекујем. Хајдемо, Иване, да се заједно помолимо Богу. Два опричника узеше цара испод руке и уведоше у цркву. Црква се дупко.м напуни опричника. Звона су се на далеко разлијегала, двије стотине душа су у цркви пјевали отегнуте псалме, а са иконостаса су их прекорно гледали исполннски ликови Светих Отаца. И сужњи су у дубокој тамници чули неку вику, па су сталп ослушкивати. „Оно пар служи јутрењу — рекоше они. О Боже омекшај му срце, ули милост у његову душу!" Пробудише се и маладЈецау Слободи, па стадоше врискати, тако да их мајке за дуго нијесу могле умирпти. — Шути — рекле би оне при крају — шути, чуће те Маљута. И дијете, чувши име Маљутино, престало би плакати, и страшљиво би се прпбијало уз мајку. Тако, да је опет настала тишина у Слободи, и у сред тавне ноћи, само су се чула. звона, и несложно црквено појање. Глава XII. |С I В Е В Т А, Освануо је дан. али тужан дан за Маљуту. Кад се вратио кући није нашао Максима, и одмах сејаду досјетио, досјетио се, да му је син за вазда оставио Слободу. Маљута дође у неописану јарост. На све стране посла потјеру, а коњушаре, који нису у спавању чули одлазак Максимов, одмах баци у тамницу. Маљута је шетао по улицама намргођен, размишљајући, или би јавио цару за бјегство Максимово, или не би. На једанпут зачу иза себе коњски тапат и весело ћеретање. Он се окрену: то бјеше царевић са Басмановим и још неколико младих људи, који су се враћали са јутарње шетње. По земљи, ушљед ноћашње кише бјеше велики глиб, Царевић

нарочито потрка коња и заштрапа глибом Маљуту. — 0, клањам се до земље бојарину Маљутп! — рече царевпћ задржавајући коња. — Срели смо мало прије твоју потјеру. Види се да си лијепо држао Максима, кад ти је пете показао. Пли си га можда ти сам послао у Москву, да ти купи бојарски чпн ? Царевић гласно закикота. Маљута, по обичају, сиђе с коња и стаде свом шаком трати глиб са лица. Он пакосно гледаше царевића. — Не разумијем, зашто таре глиб ? примјети Басманов, желећи се улизити царевићу — да је на коме другоме хајде, али се на њему и не примјећује". Басманов је ово полако рекао, али га је Маљута чуо. Кад они, весело ћеретајући, одоше са царевићем, Маљуга скочи на коња, обуче капу и упути се полако у дворац. „Добро, добро — мислиоје он — само причекајте, господо, причекајте !" Његове се блиједе усне развукошеу злобан осмијех, а у узбурканоме срцу стаде растн освета. Маљута стиже у дворац, н упути се одмах цару. Цар је сам сједио у својој соби. На њему бјеше домаћа жута хаљина, на којој висаху, сприједа, осам дугих свилених кита. Пас и калпак бјеху пред њим на столу, обоје покићено алмазима и бисером. Лице царево бјеше блиједо, поглед грозничав. Ноћна привиђења, плач, молитве, неспавање — све га је то уморило и раздражнло. Он је сад премишљао о прошлој ноћи, па је све то опет приписао сотонскоме кушању, и стидио се свога страха. — Ово се непријатељ Христов, сотона — премишљаше он — са мном пзругива, хоће да ме препане и да помогне мојим непријатељима. Али не дам се ја њему лако у руке, не бојим се више привиђења. Нека зна да није изабрао себи равнога супарника! — 11 цар се рнјеши, да унапријед утамани и погуби све своје непријатеље,