Зора

270

3 0 Р А

на вријеме ражљутио, не би ти опричници украли драге. Баш си јунак! — Како ти је име? упита га стари Коршун. — А, Митка. — Браво Митка! Живио Митка! — Баш си прави Митка! — Браћо — рече један из дружине — ено је почео атаман, (овако се зове разбојнички вођа), да прича из свога живота на Волги. Све се око њега скупило да слушају. Хајдемо и ми, да уграбимо мјесто. — Хајдемо, хајдемо да слушамо атамана! зачу се међу разбојницима У хладу, под једнијем дубом, сјеђаше атаман, виђен млад човјек, средњега стаса у богатој златали хаљини. На глави му бјеше калпак, а са калпака пружила се по леђима гвоздена мрежа, која му чува јуначки врат и уши од непријатељске сабље. У руци му бјеше сјекира на дугу дршку, који је са друге стране био зашиљен. У овијем хаљинама тешко је било познати нашега старога Познаника Вањуху Прстена, који је ноћу допратио кнеза Сребрнога до млинице. Његове живе очи лећаху на све стране, а испод мрких брка сјајаху се два реда особито бијелијех зуба, који су му освјетљавали цијело лице. Разбојници га пажљиво слушаху. — Јест, браћо — отпоче Прстен лако је ограбити трговца, и отети му робу, и то кад нас десетеро нападне на његова кола, али ово вам је јунаштво, кад један човјек нападне на 50 људи и ограби их. — Ех, далеко си зашао рекоше разбојници — као да би ти то могао учинити. — Ја не говорим о себи, него ја познајем човјека, који је то јунаштво заиста извршио. Један пут је пловила по Вогли лађа, али не низ Воглу, него уз Воглу, а што је било много теже. На лађи је било пуно људи трговаца, који су возили силну робу. Шта ли ту није било натоварено, и бисера, и злата, и других дра-

гопјених ствари — пуна лађа. А баш су пловили поопасноме мјесту: с једне стране висока обала, а са друге једап острвић, али тако шиљаст и оштар, као нож, да се лађа ода њ удари, отишла би у сто комада. „За ово је све дознао наш јунак. па је рано отишао на тај бријег, сакрио се за један џбун и очекивао. Кад ево ти иду обалом дванаест људи и тегле лађу, која бјеше привезана за дебео коноп. Стењу јадници, напрегли сву снагу, види се да је тешко натоварена лађа. „А наш ти се јунак сакрио, па брате мој, очекива када ће лађа проћи они шиљасти остров. Па кад га прође, он скочи на ноге јуначке, потегну сабљу и одмах пререза по пола дебелу конопину, тако да они људи, који су теглили лађу посрнуше, па се разбјегоше куд који. Тада вода понесе лађу таман на остров, а трговци се тако бјеху збунили. да им није ни пало на памет, да пуцају из пушака, него су једино мислили, како би се спасли, па да не ударе о остров. У то мој јунак једном руком ухвати коноп, а другом се држаше за дрво, те тако задржа лађу. — Чујете ли, ви трговци, бацајте у воду пушке и сабље, или ћу пустити коноп, па онда ви одосте у сто комада. Трговци наперише на њ оружје, али се предомислише: „ако убијемо њега, не ће нам ко имати, да придржи лађе. За то побацаше оружје, није друго, али све не бацише. јер рачунаху, кад он дође на лађу да га убију. Али се наш јунак не даде преварити. — Добро — рече он — сад ви, моји трговци, хајдете за оружјем, т. ј. скачиге у воду. Они се устезаху, али он привеза коноп за дрво, узе пиштољ и стаде на њих пуцати. Тада трговци сви поскакаШе, као жабе, у воду. А он им завика: „Не пливајте овамо, него на другу обалу, или ћу пуцати !" Е дјецо, зар није јунак? — Те још какав. А шта је са лађом урадио?