Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

271

— Са лађом? Сасвим просто : замотао коноп, као конац око руке, па истегао лађу на сухо. — Па каквога је он онда раста, као кућа, шта ли ? Не, није као кућа. Није ни од мене виши, само су му леђа пошира. Пошира од твојих? Па онда на што је тај сличан ? — Богме сличан на јунака. Косе заковрчене, браде црне, поширока лица, али што има очи — да вас Бог сачува. Ето, атамане, твоја нек је старија, али ти о њему причаш, као о каквоме чуду, да ми не можемо вјеровати, јер од тебе нишга јуначније нијесмо видјели. Нијесте? Па да шта сте онда, луде, видјели ? А знате ли, да сам ја према њему једна нула. Ништа и нигдје, ето! Како се он зове? — Зове се, браћо, Јермак Тимотијић. — Види ти имена. А има ли он своју дружину ? — Те још какву, само је цар на њега љут. Его је и једну четнцу на Јермакову дружину послао, и наредио је војницима, да му свакако донесу у Москву главу Јермакова помоћника Ивана Кољца. Па ухватише ли га? Били су га ухватили, али им је он између прста проклизнуо. Гдје ли је сад Бог зна, само мислим да ће брзо отићи на Волгу. Ко је тамо једном био, више му се нигдје на свијету не милп живљети. А таман се замисли. Замислише се и разбојннцн, сагоше главе, иа глађаху дуге брке и гусге браде. О чеме ли сад мисле ови храбрп борци ? Можда о својој прохујалој младости, кад су још били пош-

тени војници, или мирни сељани ? Можда о сребрној матушки Волги ? Можда о јунаку, о коме им је малоприје причао Прстен ? — Ко зна о чеме ли нијесу мислиле ове храбре и бурне главе ? — Атамане! — викну један разбојник и дотрча вас задуван к Прстену — ево на пет врста одавле, по Рјазанскоме путу иду на коњима око 20 људи, у врло богатоме одијелу, и на краснијем коњима. А куда иду? упита Прстен и скочи на ноге. — Таман су окренули у Погану Лужу. Чим сам их опазио, одмах сам потрчао, да вам јавим. Дјецо на посао! викну Прстен. Двадесег људи нека иду са мном. А ти, Коршуне — рече он староме разбојнику ти узми са собом другу двадесеторицу и стражари код кривога дуба, ако ми закаснимо, ви им пресјеците пут. Брзо за сабље ? Прстен завитла сјекиром, а сијевну очима. Он је сада био прави војсковођа, међу послужном војском. Оних првих ингимних одношаја нестаде, међу разбојницима завлада ропска покорност. За један час одијелише се четрдесет станпчника, па се раздијелише на двије половине. — Хеј, Митка — рече Коршун ономе Флегматичноме див-младићу, узми ово дрво, па хајде и ти за нама, само гледај, да се на вријеме расрдиш!" Мигка га глупо ногледа; узе из његових рука огромну тољагу, иребаци је преко рамена, па хладнокрвно пође за својом дружином, да стражари код кривога дуба. Друга двадесеторица под Прстеновијем заповједништвом упутише се у Погану Лужу на сусрет Маљути.

(Наставиће се)