Зора

272

3 О Р А

Р^ДИЈА УБИЈЦА ' Гтг тго Млпооои

Ги де Мопасан. (Свршетак)

на

игуст 15. Искушавање! Ах, да грозно ме је оно напопало! Раскида ме и гризе, као оно крв земљу. Трчи ми по читаву телу, по жилама мојим. Само на једно непрестано мислим, убијање. Ено га, ено црва у очима ми, који је жељан да види крви, смрти. У ушима ми зуји неки досад непознат ми звук. Звук, што срце раздрије. Звук, што одјекује као последњи вапај умирућег. Август 23. Нисам више могао да се одупрем жељи својој. Убио сам неку малу животињицу. То беше само увод, почетак. На прозору служитеља мога у малену кавезу цвркутала је малена тичица. Служитеља сам одаслао, и тичицу из кавеза узео. Осећао сам, како јој срце лупа. Било ми јако топло. Отишао сам у своју собу. С времена на време све сам је већма стискао. Срце јој јаче било. Осећао сам неку необичну сласт. Стиснуо сам је јаче, удавио сам је. Али тада још крви видео нисам. Узео сам маказе и лагано засекао јој врат. Сиротица, отворила је кљун, раширила крила на лет, али сам је ја чврсто држао. Као бесно псето стиснуо сам је уживајући, како крв кап по кап из ње пури. Како је то била лепа, црвена, светло чиста крв! Зажелио сам да је испијем. Умочио сам врх језика у њу. Како ми је добро пријало. Али сиротица, тако је мало крви имала! Нисам толико уживао, као што сам мислио. Гледати крв,кад из бика тече зацело је веће уживање.

После тога чинио сам оно, што и друге убијце. Опрао сам маказе и прсте, а тичицу однео сам у врт и закопао је под дудово дрво. Не ће је тамо нико наћи. Служитељ ми је плакао, кад се вратио. Држао је, да му је тица одлетела. Како би и могао на мене посумњати ? Август 25. Желео сам да убијем човека. Август 29. Догодило се и то. Како то све није ништа. Пошао сам да се по шуми проходам. Нисам мислио ни нашта, заиста ни нашта. Према мени ишло дете неко, које је јело намазан хлеб с маслом. Застало је и кад пред њега доћох, поздравило ме: — Добар дан, господине председниче! Севнуло ми нешто у памети: Кад би га сад нешто убио ? — Да ли си сам у шуми ? упитао сам га. — Сам, господине. — Сасвим сам ? — Јест, господине. Жеља за убијањем није ми дала мира. Лагано сам пришао детету. Чекао сам хоће ли бегати. Ухватио сам га затим за врат . . . Стиснуо сам га из све снаге своје. Оно ме устрашено гледало. Страшан му беше поглед. Својим рукама ухватио моје руке, отимао се, грчио, но све усалуд. Замало, па му руке и сво тело клонуло. Срце ми је заиграло . . . Ударало, као оне тичице мале. Мртво тело бацио сам у јарак и лишћем га .покрио.