Зора

КЊИЖЕВНЕ БИЉЕШКЕ

279

КЊИЖЕВНЕ БИЈБЕШКЕ

Нешто мало о нашим календарима. Још који дан, па ће да изиђу са више страна огласи на народне календаре за 1898. годпну, а септембра и октобра мјесеца, почпњу ее већ растураги у хиљадама примјерака по свијем нашијем крајевпма и у све дијелове нашег народа. Колико су наши календари постали чисто народна књига, доказ.ује најбоље онај огромни број, који их се сваке године распрода. У оним слојевима нашег народа, у којима читање није још одомаћено, календар је једпна кшнга, која се набавља редовно сваке године, и његов забавни и поучни дио, прочитава се често по внше пуга на годину. У нас, у Босни н Херцеговинн, нема ваљда ни једнога дућанчића, ниједне српске писмене куће, која сваке јесенп не купи нов календар, лаћајући се с особитом вољом, да прегледа нове слике и прочита нове чланке. Већ то, само по себи, довољно је, да нас учини пажљивим на сваки такав календар, који, мимо све остале књиге, улазе најдубље у српски народ. Но баш слаба пажња, и скоро никаква критика на нашу календарску књижевност, једини је узрок што се са тим књигама почела у потоње доба да води недостојна и срамна спекулацнја. Неки наши књижари и књижевни издавачн, а 1а Браћа Поповићи у Н. Саду (нарочито Браћа Поповићи) злоупотребљују ту околносг и већ више године растурују у хиљадама егземплара такве календаре, чији књижевни дио служи на срамотз^ п сриској књизи и њиховом издавачу. Ко не зна оне Поповпћа календаре, које са истом садрзкином а нод разним натписима гурају по Срнству сваке године, па ипак са садржином без икакве литерарне вриједности, без здраве хране и без чисте поуке за народ. Таква недостојна спекулација превазилази сваку мјеру. Према њој треба поступати као и према сваком другом чивутлуку. Колико су мизерни и гнусни често такви календари, ево једног прпмјера. „Нови Орао" ,,Српски Народни ИлустроЂани Велики Календар за 1897., који је у формату „Орла" изишао издањем књижаре Поповића у Н. Саду, донио је у свом дијелу „Библиотека за народ ради поуке п забаве" приповијетку Зелена Просјакиња од неког В. Зорића. Прича је „из новије босанске прошлости" и то из године 1889., а у овом календару јавља се као превод. Биће да је писао какав од оних биједних Срба, који све што пишу, пишу на њемачком или ком другом страном језику. То судимо по његовом презимену, ма да је цио дух приповпјетке чисто страначки. 'Га приповијетка је најгаднија инсултација на српски народ у Босни и Херцеговнни. Шоме се представљн маса нагаег народа као разбојннчки елеменат, који жпви пустим номадским и иримитивно-патријархалним животом, управо лкивотом бедујинским. У

њој се народ и не зове другим нменом него разбојнпци и пзмеђу осталог приповједач, желећи да опише страхоте нашег живота, вели: „Ти разбојннцн су сасвнм особите врсте. Маленкости они не дпрају, нпти нападају на поједине људе — они нападају читава села, отерају стоку, норобе све што има сребра и злата." Вели: „ратују и данас да задовоље свој нагон," а да покаже одношај масе према оним устанцима прије оно неколико година, говори даље : „свугде нмају они (т. ј. онп синовп нашег народа који ратују огворено с оружјем у руци) ближе и даље своје сроднике и пријатеље ; дају им склоништа, опомињу их, бране их од нзненадна наиадаја, потпомогну их у бегству и кад продају плен. — „ЈГедан ће другом одсећи главу због љубоморе, из освете, верске мржње, или због друге какве побуде, или ће убити из пушке . . ." и т. д. и т. д. Описујући у тој причи страсну љубав једне Босанке (управо Херцеговке, са обале Неретве), са неким странцом Фридрпхом Линднером, износн најцрњу карактеристику родољубивог женскиња наших краЈева. То је нека Катица (!) Радићева, која с радошћу гледа, гдје жандари поубијаше њену „разбојничку породицу". само да може да буде Фридрихова. Шу видимо како умије да се каткад „баци на прса свог љубавника". Она му говори страсно : „Не бојпм се за себе ! Умрети за тебејесте блаженство, а живети без тебе пакао". И кад пострадаше сви сељаци као устаничкп („разбојнички") јатаци, а њена „рајбојничка породица" и вјереник Аћим погибе псећом смрћу, она се вјенчаје с јунаком приче, Фридрихом Лиднером, и приповједач их одведе у Шемачку. — Зелена Просјакиња, је један каплар Пражак, коме су „разбојници" осјекли нос и уши, и који лута, преобучен V одијело просјакиње Туркиње, вребајући разбојнпке и светећи им се. Дивљаштво, какво се приписује у тој прпчи нашем народу, не постоји ни у Арнаутлуку, гдје за кромпир падају мртве главе. II Малисори су племенитпји п човјечнијн ! Но њежности и преданости Фридрпхове љубазнпце, нема ваљда ни у његовој отаџбини. Шој је „живот без њега прави пакао !" И тако ко бп прочитао ову причу, а никад не сишао у та „разбојничка гнијезда" на обалама плаховите Неретве, могао би да о нама створи себи слику једног живота чисто бедујинског, „гдје се ратује пз нагона" или слику неких европских Бербераца! А то показује колико води рачуна издавач те „књнге за народ" о угледу свог народа и његове књиге ; и о тоне, коликог ће васпитног утицаја имати та књига на онога, коме је нампјењена. Приповијетке, у којима се погрђује један велики дио његовог народа, а која су, зајамачно, преведене из којих чивутских новина, он доноси у календару, у ,,Библиотеци за народ ради забаве и цоуке. То је јавна