Зора

ХАЛИД ИБН ВАЛИД

225

Тако и то вече, кад се деси оно, Слушаоци што ће мало после чути, Абу-Суфјан већ је на шилтету клон'о М баш хтеде старац мало одахнути. Пред чадором седе, а робиња млада, Таман чибук носи и камиља млека, Станарица вредна што помузе сада Он угледа један облак из далека. II тај облак праха примиче се амо, Носи се и ваља по румену сјају, Шеих диже шаку, загледа се тамо, Сад разбира јасно и голему грају. То су чете бојне храбрих Бедуина, По пешчану мору што помно крстаре, Ено бурнус бели његовога сина, И весело очи засијаше старе. А чета је, веће, пред чадоре стала, Пз шатора жене и дечица журе, Свакоме је радост у очима сјала, Ал највише том се радовале цуре. Јер ратнипи храбри, сред пустиње равне, Враћали се нису без бисерна дара, Пљачкали су прво многе караване, А после цурама срце из недара. Ал' овога пута сасвим друкче беше, Весеље је било цурама занаго, Неко момче младо пред шатор донеше, Нред Шеиха старог спуштају га благо. Ко је момче ово? Са којих ли страна? Нико не зна! Кад су крстарили тамо, Нашли га у песку скоро завејана, II камилу мртву покрај њега само. Онесвесло момче, као мртво да је, Укочено лежи, без свести и даха, Само једна суза на трепкама сјаје, (Сви гледају с тугом бедна сиромаха). Сажаљиве жене слегоше се листом,