Зора

224

3 О Р А

Румени се запад у вечерњу сјају, Уморено сунце за оазом тоне, Узавреле птице подигнуле грају А из неме даље јасна звонца звоне. Прашина се дигла у вечерњу зраку, Разлеже се блека свилоруна блага, А за њиме Араб на коњицу лаку У село се враћа, са пландишта драга. Тако вече љупко над оазом слећс, А кад сунце клоне са пешчане равни, Као седи Шеих тад се месец крећс М звездама бледим кити вео тамни. Еле, у том гају, где милине спеше, Живело је онда Бену-Амир, племе, Том племену Шеих Абу Суфјан бешс, II благослов Божји плодио му семе. Иод саклама њихним не чу нико ваја, Ту дечица плове по камиљу млеку, II петлови њихни носили су јаја, (А то бар не бива V обичну веку)! Под шатором својим, од камиљих длака, Док убојни Араб караване води, По шестеро доји Арављанка свака, Нма која туце за годину роди. Једном речи, у тој богатој оази Све је лепше него у другоме свету, Над њом лето три пут на годину слази, А већ нико зиму и не знаде клету. Али међу свима шаторима овим, Понајвиши чадор у средини стоји, Кад у сутон сунце ка западу плови, Пред њим старац смерно бројанице броји. На сеџаду меком седи старац клечи, Шеих,' Абул-Касим ибн СуФЈан то је, Прам Каби је неке шапутао речи II о земљу чело ударао своје.