Зора

ХАЛПД ИБН ВАЛИД

223

II. Аравијско сунце где природу пали, 11змеђу Некрета и Гадрамауте, Пустиња се шири Рааба-ел-Хали, По њој песак сиви завејао путе. Као море сиње, без краја и конца, Пружила се ова пустиња широка По њој ретко звоне караванска звонца, Нит се види трага од коњичка скока. На пустињи нема ни палме ни травке, Докле око смагне свуд је песак живи, Озго, сунце баца плаховите зраке, Оздо, јара бије, жеже песак сиви. Пре хиљаду лета, преко овог јада, Краљ Хабиба силом хтеде овуд проћи, Водио је војске равно сто хиљада, А свет је дрхтао од његове моћи. Ал како јс сунце над пустињом сјало, Н пламеном пекло по снази и глави, Све што живо беше знојити се стало, И цела се војска у зноју удави. Сам Хабиба главом, да големе беде! Умал' нс утону сред знојавих вала, Ал га зорни коњиц из мора изведе, (А томе је коњу мајка нека хала). Али у том паклу, пустињскога жара, Оаза је једна, на источној страни, Ту су палме вите, пуне рајска чара, А долине цветне ко сагови шарни. Поточићи бистри као суза јасна, Жуборе и теку кроз мирисно цвсће, По зеленој трави газелица красна, Весело се игра, скакуће и леће. А по густу грању птичице се гнезде, Од песама јасних сва природа звони, Несташни ветрићи над ружама језде, Кроз мирисне вале задовољство рони!