Зора

222

3 0 Р А

По беломе свету. Ну, шта рекох оно ? Песмо, што но пламтиш у срдашцу моме Разлежи се, јекни, ко највеће звоно! * У име Онога, који небо сазда, Да над земљом тамном вечито почива, Чије око светло, на свет мотри вазда, Који муњом пали и милост дарива. И који је штедро даровао Верном, Сред пустиња знојних хладовне оазе, Жуборкаста врела, па и мени смерном Одредио судбу, стазе и богазе. Певам сада песму, која својим чаром Правоверне уши узвисити мора, И ледена срца загрејати жаром, Штоно се разлева из сунчева двора. Алах рече тамо: „О, Талебов сине, Узми сааз, да га прашина не гуши, И по свету пођи, песмом од истине Правоверној деци ти прочачкај уши!" Алах рече тако, кој' нам уши створи, Да слушамо оно што нам заповеда, Кога свака тварка поштује и двори, У дану и ноћи који нас погледа. У име Алаха и ја ћу вам пети, Чудновату причу што се некад згоди, Нек ми песма драга под сунцем узлети Где орао сиви поносито броди! А ви, чија срца, кад их туга такне, Ко листак застрепе, од зиме студене, Скакутните амо газелице лаке, Да вам очи чарне сузама засене. Јер ја ћу вам причат, како драгих двоје Халид-ибн-Валид и малена Фата, Пропатише љуто са љубави своје, Како их је судба гонила стократа!