Зора

ГОД. Ц. У МОСТАРУ, 30. СЕПТЕМБРА 1897. Бр. 9.

Л1Г( Т ЗА ЗАБАВУ, ПОУКУ И КЊИЖВВНОСТ УРЕЂУЈУ А.ипсг, а ТТГд ититч и Спк гозлн Т лоноиић,

» •1

морено је сунце за горицу село, У дубини мора треиавице свело; Месец и звездице ноћца је сакрила, А сама се густом копреном увила: Да небеса цела скривена обиђе И тихо, нечујно на земљицу сиђе Да уљуљка цвеће, зелене гранчице; Да успава зверје, милогласе птице; Да јој се на крилу одмарају људи Докле се румена зора не пробуди.

ј . ^ се. Даси њезини се таје: Да ; разбере жели срца откуцаје; Да разуме уздах, што потреса горе, Да испита сузу, што колеба море . . . Песница се диже, к'о да небу трепти, С усана ће тешка клетва започети . . . Не! Све је прошло веће што душу весели, Невесело срце ништа ми не жели: Ни румених ружа, ни шарена цвећа, Ни веснице миле милога пролећа; Ннти се радује да Истоку прне, Да угледа палме, кипарисе црне;