Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

337

нпте бојарињу нека из својих рукапочасти госте. — Браво, браво — завикаше сви без домаћице ни мед није сладак. До мало уљезе Јелена у богатоме сарафану, са двјема пратиљама, а у руци носаше златан послужавник, са једним пехаром. Слуга напуни тај пехар. Јелена мало отпи, па стаде обносити свакога госта, и свакоме се клањати. Кад би нестало вина у пехару, слуга би опет наточио. Кад тако почасти Јелена свију редом, Морозов, који је цијело вријеме за њом пажљиво мотрио, рече: — Драги гости, сада по староме рускоме обичају, молим вас да одате част мојој кући, моме дому и домаћици, да испуните обред љубљења. Јелена Димитријевна, стани на велико мјесто и враћај свакоме пољубац. — Гости захваљиваху домаћину. Јелена дрхћући приђе до пећи, стаде и обори очи. — Кнеже прилази — рече Морозов Вјаземскоме. — Не, не, по обичају — завикаше гости — нека домаћин најприје пољуби домаћицу. Нека буде по обичају наших прађедова. — Добро, нека је по обичају — рече Морозов прилазећи жени, и најприје се поклони до земље. Кад се пољубише, Јеленине усне бјеху вруће, а као лед бјеху хладне усне Дружине Андријевића. За Морозовим приђе Вјаземски ; Морозов посматраше. Очи Атанасије Ивановића сијеваху као огањ, али Јелена оста непомична. У присуству мужа и Сребрнога, она се није бојала безобразнога кнеза. — Није он, помисли Морозов. Вјаземски се поклони до земље и пољуби Јелену, али како се тај пољубац дуљио више него обично, Јелена љутито окрену главу. — Не, није он! понови у себи Морозов. За Вјаземскијем приђоше по реду неколико опричника, али Дружина Андри-

јевић није могао ништа примјетити, него Јеленин немир. Она је неколико пута дизала дуге трепавице и с пуним страха погледом тражила некога међу гостима. — Он је овђе! ријеши Морозов. Наједанпут ужас обузе Јелену. Њезин се поглед сусрете са мужевим, и својом женском досјетљивошћу она му погоди мисли. Под овим тешким, непомичним погледом, учини јој се немогуће пољубити Сребрнога, а да се све не дозна. Престави јој се њихов састанак у башти. Садашњи њен положај и очекивани пољубац учинише јој се као Божија казна за преступ, и тијело јој обузе дрхат. — Болесна сам — прошапута она — отпусти ме, Дружина Андријевићу —• Остани, Јелена — рече мирно Морозов — причекај, ти не можеш сада отићи, није се нигдје чуло ни видјело тако шта, треба довршити обред! И премјери Јелену дубоким испитујућим погледом. — Ноге ме не држе — изусти Јелена. — Мала неприлика, која ништа не смета — рече јој муж. — Прилазите господо, не слушајте је. Још је дијете, стидљива, а овај јој је обред новина. Прилазите молим вас! —- Али гдје је Сребрни ? питаше се Морозов, разгледајући госте. Сребрни стајаше на страни. Од њега се није сакрила необична пажња, којом је Морозов разгледао жену и госте. Он је видио на лицу Јеленином страх и немир. Никад га до сад савјест није гризла, па је у свачеме био одличан, али овога пута није знао, шта да ради. Бојао се, кад приђе Јелени, да је још више не збуни, међутим остати најпошљедњи, значило је увеличати мужеву сумњу. Да јој је могао како год што шапнути одмах би је ојуначио, али око Јелене бјеху гости, а муж не скидаше с ње очију, требало се на нешто ријешити. Сребрени приђе, поклони се Јелени, али није знао, или ће јој у очи погле-