Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

329

стране била опкољена опричницима. Ко. њушар Вјаземскога изиђе из куће под изговором да напоји коња. Али то не учини, него погледа на све стране и зазвижда некако чудновато. Неко му се прикраде. — Јесте ли сви ? упита коњушар. — Сви — одговори онај. — Има ли вас колико ? — Педесет. —• Добро, очекивајте знак. — А хоће ли брзо? Додијало намје чекати. — То зна кнез. Али чујеш ли, Хомјаче, кнез је забранио да се пали и граби кућа. — Забранио ? а шта ми је он ? господар шта ли ? — Да шта него господар, док ти је Маљута наредио да га данас служиш. — Служићу ја њега, али нећу Морозова. Помоћу кнезу да отме бојарињу, а послије то је мој посао,. — Пази, Хомјаче, кнез се не шали. — Шта брбљаш — изадрије се Хомјак. Ако је кнез себи је кнез, а мени да се провеселим нико забранити неће. Док се ова двојица разговараху уљезе Морозов у Јеленину собу. Она још не бјеше легла. Густа раснлетена коса падаше јој по раменима. Хтјела је да легне, па се занијела у мисли. Она се сјећаше првога познанства са Сребрнијем, својих нада, очаја, затим удаЈе за Морозова и задане му заклетве. Она ое јасно сјећаше, како је на Васкрс ишла на гроб мајчин, ту испод крста оставила обојених јаја, у мислима се мирбожила са мртвом мајком и молила је да благослови њену свезу и љубав са Морозовим. Онаје онда увјерена била, даће запушити прву љубав,даће бити срећна са Морозовим, а сад . . . Она се сјети данашњега обреда, и сва се стресе. Бојарин уљезе, стаде на врата, а она га и не примјети. Лице му је било тужно и опоро. Он јегледаше; тако млада, тако

дивна, наивна, невјешта . . . и Морозов осјети сажаљење. — Јелена — рече он — што си ее збунила за вријеме обреда? Јелена се трже и страшљиво погледа у мужа. Она хтједе клекнути преда њ и све му рећи, али се сјети, да можда он још не сумња на Сребрнога, па се опет побоја за тај мили јој живот. — Што си се збунила ? понови Морозов. — Била сам слаба ... прошапута Јелена. — Тако је. Ти си била .слаба, али не тјелесно, него душевно, Душа твоја страда. Изгубићеш своју душу, Јелена! Она дрхташе. — Јутрос — продужи. Морзов — прије него што је дошао Вјаземски, читао сам Св. Писмо. Знаш, шта се у њему каже о невјерним женама ? — Боже мој! изговори Јелена. — Ја сам читао — продужи Морозов — како се у њему казни прељуба. — Дружина Андријевићу -—. мољаше Јелена — буди милостив, не мучи ме . ја нијесам толико крива колико мислпш. Ја те нијесам изневјерила . . . Морозов строго набра обрве. — Не лажи, Јелена, не гријеши вшп.е. Ти ме нијеси изневјерила, јер ми никад нијеси ни била вјерна. — Имај милости, Дружина Андријевићу. ... — Ти ми никад нијеси била вјерна. Кад смо се вјенчали, ти си онда лажно целивала крст, јер си друг.ога љубила ..... Јест, ти си другога -љубила! продужи он јачим гласом. — Боже мој! Боже мој! шапуташе Јелена и покри лице рукама. — Јелена! А Јелена Димитријевна! Што ми не каза да га љубиш ? Јелена само плакаше. — Кад сам те видио у цркви, пуН-у очајања, што хоће да те силом удаду за Вјаземскога, хтио сам да те спасем,.ааи