Зора

Д Е Н И 3 А

397

Андрија. Да. Тувнен. То вацело не бн учинила, да је њен син био љубавник девојчин, јер лепи Фернан, мора бити, не би желео да се опет нађе с њом, осим ако ствар још траје. Андрија. Не. Госпођица Брисо не излази никад сама, не прима ни од кога писама и ником не пише. Од оца и од мајке никако се не одваја. Фернан долази нама данас први пут од како су Брисо-ови овде, а госпођа од Тозета — али ово остаје међу нама... Тувнен. Као и све остало, што говоримо. Андрија. А госпођа од Тозета мало часје просила руку моје сестре за свога сина. Тувнен. Коју јоЈ ви нисте дали . . . Андрија. Разуме се! Тувнен. Онда није он. Она не би дошла, да проси руку ваше сестре, која је непрестано у дрзчптву госпођице Брисо, јер би ова зацело употребила сав свој утецај на госпођицу од Бардана да спречи тај брак. Андрија. На моју сестру није лако стећи утецаја против онога, што себи уврти у главу. Манастир је развио у њој неку претерану осетљивост, која од мистичне прети да постане романтична. А после, за игго госпођица Брисо да изда свог негдашњег љубазника — акојој је он био л.убазник — кад тај љубазник има само једну реч да каже па да је упропа-

сти, а, у љутини, он би био у стању да је изусти. Ко вам јамчи, да госпођа од Тозета, извештена о свему, није нарочито сместила Денизу поред Марте, како би на тај начин имала у кући посредника? Тувнен. Онда госпођа од Тозета не би оптужила своју саучесницу Денизу, нити би јутрос госпођица Брисо дошла, да вам каже, односно шетње на коњма, што вам је казала. Она је, очевидно, приметила нешто између госпођице Марте и Фернана и упозорила вас је на то на најделикатнији начин. Тако не поступају они, који страхују од онога, кога потказују. Андрија. Онда, ако није он, које? И то није све. Изгледа да начин мог овдашњег живлења шкоди, у околини, угледу госпођице Брисо; о њој се јавно говори, да је моја љубазница. Те тако вам ја шкодим девојци, коју волим, акојом се можда никада нећу моћи оженити. И сами видите_, да ништа боље учинити не могу, него да одем одавде. Ах! Кад једном сумња уђе у срце човека, који воли, какве покоре чини у њему! Ту девојку, коју сам пун радости обожавао и, у тишини, месецима славио, сад наједанпут, на моје велико изненађење, презирем, мрзим. Све, чему сам се на њој дивио, говори сад противу ње. Како може да има, ако је погрешила, све што одликује велике госпође, како може да има ту анђеоску спољашност? Одакле јој тај девојачки лик, кбјим покрива своју срамоту? Што саМ,, код ње сматрао за чедност, сад ми изгледа само као владање собом, као страх, да се не изда! Ако је, у својој прошлости, имала само часне несреће, сад, поз