Зора

382

3 О Р А

О, памтиш ли, старче, кога мајка стара Тад у страшној клетви спомињаше туди? Да ли једно момче, што са лудог жара Отрже се у св'јет да весело блуди Раскинувши прије оштрицом невјерства Њежно срце једно? Рече л', старче с'једи; На ког' мртва ћерка помишљаше онда, Онај горак осм'јех кад јој уста следи? И да ли га прокле: да у часе туге И бесвјесног бола, над тим пустим гробом, Садећ' плачну врбу у јесени дуге Гр'јех, кајање сања и младост за собом ? . . . И у мутни данак и у вече тавно, Дух савјести кад му с љутим бичем хита, Да и тебе, старче, изнемогли давно Из сна мутног буди и за прошлост пита ?!..

Јован А. Дучи^.

'ЗОЖИЋНИ ОВМЧАЈИ У

.РБИЈИ

А јЗ

1ДЊИ ДДН,

о подне, око 3 сахата, обично се иде У 1Ј, У М У 110 бадњаке,који 4|рЈсе тамо секу. За бадњаке обично иду по двојица из задруге и '■ носе са собом секире и једну рукавицу напуњену житом, (кукурузом, пшеницом, овсом, јечмом, семеном од бундеве, краставаца, диња, лубеница и т.д), управо да у рукавици буде семена од свих жита и садова који се сеју по тој околини. Кад ова двојица дођу до дрвета, које је одређено за бадњаке — весељаке, (као што се обично у селу зову), старији узима рукавицу са житом и баца жито на дрво сејући и говорећи: „Дај Боже, роднију годину, родила нам у пољу пшеница и у брду винова лозица" и т. д. За

тим пређе на источну страну један а други на западну, па онај са источне почне сећи дрво, а за њим овај са западне стране. Први ивер који падне узимају и носе кући, те га млекарице мећу у карлицу, да би им кајмак био што дебљи. Пошто одсеку дрво, окрешу га и ону грану која је до земље понесу са дрветом — бадњаком кући. Кад је бадњак донет кући, оставља се пред капију и ту остајс док не почне да се смркњава, а кад буде време вечери, двојица се издвоје од укућана с рукавицама и оду по бадњак. Они носе бадњак до пред кућна врата где их дочекује домаћица са ситом у коме су сва она жита и семенке, којим су и бадњак посипали.