Зора

400

3 О Р А

сва поцрнила од дима. Та га икона мало умири. Михејић се неколико пута прекрсти, удуну луч, растегну се на једној постељи, зијевну и захрка јуначкијем сном. Бјеше слатко заспао, али га пробуди ударац шаком у бедру, који га свали на земљу. — Шта је то ? викну Михејић и тек се на голој земљи отријезни, ко се то бије? тетка тп . . . Пред њим стајаше висока јуначина са широкијем ножем за пасом и припремаше се, да га још једнијем ударцем почасти. — Не крећи! рече му други, грдосија од младића, а тек му науснице пробиле. — Шта ти је учинио? А? — Он се отра раменима о друга, па избуљи очи на Михејића. — И! сијед, рече он, некако са поштовањем. — А шта је теби, блесане, стало? упита га онај први — је ли ти отац или сват? — А ето шта ми је: старац. Видиш сијед, значи старац. Не крећи, наљутићу се. Зачу се грохотан смијех међу осталима људима, којих бјеше пуна соба. — Чувај се, Хлопко — рекоше му. Ако се Митка наљути биће зло. Са њиме се немој шалити. — А ђаво ће се с њиме шалити! рече Хлопко — живили, живили у шуми, па ето наживисмо међеда . . . Остали опколише Михејића, и посматраху га не баш најљубазније. — Одакле си ? запита га један. У то се и Михејић прибра. — Ехе — помисли он — та ово су они, станичници. 0 здраво, добрп људи! А гдје вам је они, што га зову Вањуха Прстен ? — Ти тражиш атамана? Па што одмах не каза. Да си одмах казао не би шака окусио. — Ево атамана ! и показа на Прстена, који тек што уљезе са старим Коршуном. — Атамане! рекоше му — ево те један човјек тражи.

Прстен премјери погледом Михејића и одмах га позна. — А, то си ти, друже — рече он па добро нам дошао. Како је кнез ? Како живи од онога дана кад оно у Поганој Лужи побједисмо Маљутпне опричнике. Е баш пх јуначки побисмо. Вазда ћу жалити, што нам Маљута побјеже, и што ови звекан Митка, што но рећи испод прста пушта Хомјака. Е па како би. Биће да се цар веома обрадова, кад му доведоше царевића? Ја мислим, да нпје знао чиме ће обдарити кнеза Никиту Романовића ? — Јест — рече Михејић уздишући — награђује цар, ама не дају пси. Цар је волио Никиту Романовића, само га не воле проклети опричници. А немају га зашто ни волити. Прво смо их у Међедовки излупали, за тим у Поганој ЈЈужи, па ето и јуче их је доста мој кнез послао на они свијет. А они проклетници нападоше у велпком броју на кнеза, савладаше га, свезаше и одведоше у Слободу. Лахко би за то било, али ће они пас Маљута оклеветаги кнеза иред царем, осветиће му се за шамар. — Хм — рече Прстен — дакле цар није објесио-. Маљуту. Како то? Али то нијесу наши пословп . . . Па шта си наумио ? — А шта ти ја знам, баћушка Пване . . . како тн је оно презпме? — Зови ме просто Вањухом. — Баћушка Вањуха тп ме научи п помози. Једна глава ваља, а двије још впше! Ето и млинар ме баш право теби посла, каже: — идп атаману, он ће ти помоћи, јер ја под колом видим, да од њега иде велика срећа кнезу. Хајде, каже, право атаману ! — К мени? Баш те к мени посла? — Ктеби, баћушка, к теби. Хајде, каже, атаману, поздрави га од моје стране, и реци му, да свакако избави кнеза, јер