Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

399

чито не пуштаЈте гордост да сувише рано проговори. „Срце има своје разлоге, које разум не разуме". Онај, који је то казао, прозрео је врло далеко и врло дубоко у природу људску. Ја сам вам за сада предложио једини начин који се може употребити, једини који је достојан вас и те занимљиве девојкеАндрија (после часка размшпљања.) Има још и други можда! Тувнен. Чувајте се! Будите обазриви! У овом пгггању не ставља се на коцку само ваша љубав, него и част а мо-

жда и живот Једне жене, Једног оца и једне мајке, који вам не само нису учинили никаква зла, него су вам тако одани, да су готови живот свој за вас дати. Чувајте се! Андрија. Хвала! (Рун-ују се.) Ево моје сестре! (Марта улази.) Марша (поздраљајући Тувнена.) Господине! . . . (Андрији.) Ти си ме звао ? Андрија. Да, хтео сам да се поразговорим С ТОбОМ. (Тувнен излази.)

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

КНЕЗ СРЕБРНИ Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. К. Толстоја. С руског преводи Вукосава ИванишевиЂева. (НАСТАВАК)

Глава ХГХ. У У С*. К И ЧОИЈНК Д ОНРО Д^ОВРИМ 1РЖЋ1, 'јеше касно кад Михејић угледа ма^лу од дима поцрњелу колибицу. ^јр^Сунце је зашло, а ваздух бјеше свјеж и пријатан. Птице престадоше цврј кутати, само још по гдјекоја отпочињаше сањиву пјесму, па и она брзо заспа. Све се мало по мало утиша, само се могло чути, како поточић негдје у даљини „струји. — Баш ни живе душе — рече Михејић разгледајући равницу. Нека, ггричекаћу да видим, ко ће доћи. А ако дође ко год страшан . . . „Боже сачувај, овдје нису чисти посли. Објесио бих ја онога млинара, да нпје ради мога кнеза.

Михејић сиђе са своје Галке и пушта је да иде на вољу. — Етопаситраву — рече он — аја идем у колибу, ако је отворена, да видим има ли се шта појести. Глад не пробира. Он груну ногом ниска врата, која некако тужно шкринуше, слично на човјечији плач. Михејић се саже и уљезе унутра. Бјеше тамно и смрђаше димом. Он напипа на столу кору хљеба и стаде је халапљиво јести. Затим се при.маче огњишту, нађе у лугу нешто жераве, стаде у њу дувати и са тешком муком ужеже луч, који се ваљао на земљи. До зида бјеше као нека врста постеља. На постељама бјеху набачене разне хаљине, неке подеране, неке нове, а међу њима и један кафтан од кадифе, који би пристао и најбољем бојарину. Али највишу пажњу Михејића привуче икона на зиду, која бјеше 3*