Зора

402

3 0 Р А

свијету не ћу о њима ни једне добре ријечи рећи Господу! Нека и на ономе свијету, као и на овоме, пропану!" Ето шта ће рећи кнез ? Коршун још више набра обрве. На његовом суровом лицу видјела се унутарња борба. Прстен је погодио у болесно мјесто његовог отврдлог срца Али борба не бјеше дуга. Старац одмахну руком. — Не, брате — рече он — будаласто замишљаш. Своја је кошуља најближа. Ја ићи не ћу! — Па добро — рече Прстен —- причекајмо до сјутра. Јутро је паметније него вече. Дјецо, вријеме је да спавамо. Ко се може молити Богу — нека се моли, а ко не може — нек легне! Прстен баци мрк поглед на Коршуна. Видјело се, да он нешто о њему зна, јер кад чу Коршун његове ријечи стресе се, па да се не би примјетило, стаде гласно зијевати и нешто у себи пјевуцкати.. Разбојници устадоше. Неки одмах легоше, неки се дуго молише Вогу, а најдуље Митка. Он је тако усрдно метанисао, и да није на њему одијела и оружја, које казују његов занат, нико по добродушном Миткином лицу не би рекао, да је он разбојник. Друкчији бјеше стари Коршун. Кад сви полегоше, Михејић га. виђе, како полако устаде и приђе икони. Неколико се пута прекрсти, нешто смрмоси и, дубоко уздахнувши, рече: — Не, немогу да се молим! А мислио сам биће ми данас лакше! Дуго је Михејић чуо, како се Коршун преврће са стране на страну, нешто шапуће, уздише, али заспати никако не може. Пред зору Коршун пробуди атамана. — Атамане — рече он — о, атамане ! — Шта је? -—• Ја ћу с тобом; води ме куд хоћеш. — А што то ? — Онако — не да ми се спавати. Ево трећу ноћ нисам ока стиснуо. -— Да се не покајеш?

— Не ћу, ја што рекох — рекох. — Добро, Коршуне. Сад нам само још један друг треба. Има ли још колико до зоре? — Птице су се почеле будити. — Е кад је тако доста се лежало, вријеме је устајати. Митка! — рече Прстен. гурајући га. — А ? рече Митка и отвори очп. — Хоћеш ли ићи са мном ? — Куда ? — То твој посао није. Питам те хоћеш ли са мном и Коршуном ? — А зашто ? рече зијевајући Митка, па одмах устаде. — За послушност те најволим. ХаЈде куда те воде, а не питај зашто ? Ако ти главу разбију ми одговарамо — то твој посао није. Сад пази, прихватио си за врећу, не говори тешкаје! Ако пођеш натраг, назваћу те раком ! — А не ћеш ! реће Митка, навлачећи опанке. Разбојницп се стадоше облачити. Шта је намислио Прстен, и да ли му је за руком испало — дознаћемо из идућих глава. Глава XX. ксели л>уди\ У дубокој и мрачној тамници између четири мокра и упљеснана зида, сјеђаше окован кнез Сребрни и очекиваше смрт. Он није знао, колико има дана, да су га затворили, јер свјетлост ни од кз^да не допираше; само би каткад чуо далеко слабо звоњење, па се по њему владао, и закључио, да има више од три дана, како је затворен. Хљеб, који му бацише, давно је појео, воду попио, па га сада глад и жеђа стаде мучити. Наједанпут зачу некакву ларму. Шкринуше прва, главна тамничка врата, и лупа се зачу јасније. Загрмље друга брава, па и друга врата шкринуше. Затим се отворише трећа, и зачуше се кораци низ степенице, које воде у подземље, гдје се кнез налази. Кроз