Зора

КНЕЗ СРЕБРНИ

405

само једна овца на лијево, пастир треба, да ту ови.у закоље!" Овога се сјети и у себи ријеши судбину кнеза Сребрнога! Казна бјеше одређена идућега дана, за то је цар наредио, да му се скину окови и песлао му је хране и вина са свога стола. Цар нареди слугама, да приправе лов са соколовима, не би ли се мало развеселио на чисгу ваздуху. Бјеше дивно јутро. Све слуге, које надгледаху соколове, изађоше на коњима, свечано обучени, у поље и ту очекиваху цара. Кад их цар видје, одмах се развесели, — лов са соколовима била му је омил>ена забава. Мјесто за лов бјеше одређено на двије врсте далеко од Слободе. Цару приђе главни заповједник над соколовима, на руци му бјеше рукавица а на њој поносно стајаше бијели соко у клобучићу, сав искићен звонцима. Слуга се поклони цару: — Господаре, је ли вријеме отпочињати ? — Отпочињи — рече Јован. Слуга му предаде златну рукавицу, па му онда метну сокола на руку. Затим цар рече свима осталима: — Честити и поштени опричници, ^веселите се и проводите, заборавите све непријатне мисли и осјећаје. Сви се растрчаше, слуге са соколовима потрчаше неки у сусједни гај, неки око малих Језерца, којих у овоме предјелу бјеше доста. До мало читава јата водених патака и других тица, дигоше се из водеуваздух. Ловци пустише соколове. Патке у страху полетише натраг, али их иза језера сусретоше други соколови, наста метеж, вртлог. Са свих страна нападаху соколови, неки јуришаху право, неки косо, а неки са висине падаху као камења на леђа својих жртва. Ту су се одликовали и Бједрај и Смјељај, сибирски соколови, и Арбас и Ампрас, и Хорјак, Худјак, Малец и Палец. Сви се храбро показаше. Патке падаху мртве на земљу,. неке у страху падаху под коње, те их ту живе хваћаху. Један млад соко,

који ниско лећаше, удари се прсима о земљу, и одмах паде мртав. Али најбоље од свију одликовао се царски љубимац соко Адраган. Он се бијесно окретао у ваздуху, био птице, па се опет поносно враћао цару, и отпочивао на његовој златној рукавици. Трећи пут он дође у такву јарост, да је почео и саме соколове бити. Залуду су га мамили на црвену чоху, он је само цртао по небу широке кругове и дизао се у такву висину, да га више нијесу могли опазити. Цару донесоше другога сокола, али је он био тужан за својим љубимцем. Он упита ко надгледа Адрагана? Доведоше му слугу, по имену Тришку, који бјеше ублиједио, јер се зпу надао. — Човјече — рече му цар — зар се тако учи соко, кад ти нијеси у стању, да га вратиш ? Ето, предајем ти твоју судбину у руке, ако вратиш Адрагана наградићу те као никога до сада, а ако ли га не вратиш тешко теби, пред свима ће ти глава одлетити, јер ја видим, да се соколови не пазе, као до сада!" Тришка скочи на коња и оде, молећи се Св. ТриФуну, своме имењаку, да му помогне наћи Адрагана. Лов се продужи даље. Уловили су доста, и цар бјеше расположен, у то нешто друго обрати насе цареву пажњу. По владимирскоме путу иђаху два слијепца, један средовјечан, а други старац дуге браде. На њима бјеху бијеле прљаве кошуље, на једноме рамену просјачке торбе, а преко другога пребачени подерани капути, јер је било вруће. Остале ствари, као гусле, тамбурица, торбе, они бјеху навалили на свога вођу, снажну момчину. Испочетка се они млађи слијепац држао за вођу, и за собом вукао старца. Сада им се вођа бјеше загледао у лов и опричнике, па на њих заборавио. Они пипаху штапима земљу. држаху се један 4