Зора

50

Ж Е Љ А

ж

Е Љ А Љермонтов —

амац ступам посред пута тога Ц ј Стрми пзт у немој тами спи, Ноћ тиха, п}'стиња слуша Бога И звезда са звездом говори.

Небеса трепере тако чудно, Спи земља под светлим плавилом, Што ли ми је тужно, тако жулно, Жалим ли ил' душа жели што ? Већ од жића ништа не желим ја, И не жалим за прошлошћу том, Ја хоћу самоће и покоја, Ја желим уснути вечним сном.

Ал' не тим леденим санком смрти, На веки да заспим желим туд, А да живот у срдашцу дрхти, Топли дах уздиже моју груд. Да сву ноћ, ваздан мој слух несани, 0 љубави слуша слатки пој, И надамном тихо занијани Тамни дуб шум разастире свој. Драгутин Ј. Илијк

/

Р О Б

Роман у седам кратких глава — Стеван Матијашић —

I.

Једноме од СЈајних салона, 1Ш% К0 Ј И су били нусти и хладни, 'Ц^Глежала је на поду. Ветар, што је продирао кроз прозоре, био је задах смрти, а лупњава на вратима, било је куцање њене костурове руке. Хујање и урликање непогоде у празним ходницима стварало је визије, да се ту скугшо збор подземних духова, који са праском и тутњавом захтевају да им другарицу што пре доведе крезуба смрт, која је пред вратима задовољним осмејком искезила зубе и тако чекала ту. Она што је изнутра лежала, било је девојче од осамнаест година.

Млада и дивна, а већ смрвљена у несрећи и јаду. То је био страшан дан. Непогода, са читавом поворком несрећа, у један, у једини дан, слистила је све што је у њену животу било сјајно и достојно зависти. И сад је лежала ту, у празном стану, у лакој скупоценој хаљини од источно-индијског мула, у којој се спремала да светкује своје заручење. . . . Кроз отшкринуте прозоре дунула би по који пут мећава, и тело би јој уздрхтало од студи, али она битадасамо једва мало подигла главу да густом косом лагано обрише сузе. У побочној соби каткад зачује се пуцкање запаљених великих во-