Зора

3 0 Р А

67

На путу ујна је неколико пута покушакала да заподене разговор, али Јелена остаде ћутке, равнодушна и непомична. У једној је руци грчевито стискивала онај лист, што га је од ујне узела. Црте јој изгубише боју и поглед живота, трепавице у пола спуштене паћеничком јој лицу даваху вид смрти. Ујна, када види њу овако укочену са чисто мршавом руком, лицем без израза и свести, побоја се, да при каквом већем трусу точкова из нежног и полумртвог тела не измакне изнурена душа. Хтела је да ју мало разгали, те рече: — Учинила сам ти по вољи, и сада буди разборита. Но не пође јој за руком. Јеленаје све више тонула у агонију. Исп-ружив ноге и руке, изгледала је као леш, тим више, што окренув лице на другу страну према улици, и не осврнув се на речи ујнине. На пошљетку ујна бризну у плач: — Ох, каква несрећа! Још је и ово требало! Ија да будем, од које да сазнаш за последњи, највећи удар! Затим у себи мрмљајући: — Ах, знала сам ја, да је само сиротог Андрију волела. Па се опет окрете Јелени: — Освести се чедо моје. Опамети се. Кочијаш је јурио колико је могао јер је већ и он приметио, да се девојче озбиљно разболело, али ујна га све више жураше да што пре стигне.

Остатак пута пређоше ћутећи и непомично, само што је Јелена једном подигла онај лист хартије, принесе га уснама и пољз^би га тамо где се наштампано виђало име „Андрија". Затим намести мишицу тако, да је листић стално био притиснут на уста њезина и заклопи очи? Ујна очајно довикну кочијашу, да се жури колико може, јер је девојчету много позлило; и овај још више појури. На послетку стигоше. Кад кола стадоше, Јелена се грчевито трже, и прибрав све снаге прилично живо сиђе се. Кола била су ушла међу ограде. Пред њима ширило се поље покривено снегом, а овде-онде хумке и крстаче, што су штрчале по снегу. На једном ћошку ограде горео је Фењер. Његова бледа светлост падала је на малу али укусну гранитну плочу над једним упалим гробом, а на плочи златним словима изрезано стајаше реч: „Андрија ". Женске се упутише тамо. Подупрта ујном, Јелена се муком приближи плочи и слабу руку наслонив на ову, саже се да редом и појединце пољуби свако златно слово драгог јој и сада већ таштог имена. Затим, још све обгрљена својом ујном, дуго је стајала пред малим гробом гледајући бесвесно у плочу, што је притискивала прах оног који је тамо доле однео собом њене наде у блаженство, па и наде у сам живот.