Зора

102

ШУМА ОД МНРТА

против своје воље. Волио бих био да се не растајем тако брзо са женама. Међу пријатељицама моје мајке била је једна госпођа, поред које сам био нарочито желио да останем дуго да с њоме говорим. То је била удовица једног пијанисге, Адолфа Ганса, који је умро млад и славан. Она се звала Алиса. Ја нијесам никадјош био добро загледао њене косе, њене очи, њене зубе , . . А како видјети оно што лебди, сја, засјењава? Она ми је изгледала љепша него какав сан и као негсакво надприродно биће. Моја мати имала је обичај говорити, кад би човјек до ситница промотрио црте лица госпође Ганс не би нашао ништа необичнога. Кад год би моја мати тако рекла, мој би отац одмануо главом у знак сумње. Јамачно због тога, што је радио као и ја: није сваку црту лица госпође Ганс засебно посматрао. Ма какве биле црте њене, све скупа чиниле су је врло лијепом. Не вјерујте мојој мајци; ја вас увјеравам да је г-ђа Ганс била врло лијепа. Она ме је привлачила: љепота је красна ствар; Госпођа Ганс задавала ми је страх: љепота је страшна ствар. Једног вечера : кадјемој отац примао госте, уђе и г-ђа Алиса у салон. Њена доброта и благост охрабрише ме. Међу људима често је изгледала као каква краљица која баца тичицама мрвице хљеба. За тим би, од једном, узела висок тон; лице бјеше студено, она махаше мирисним рупцем, као да је хтјела удаљити од себе нешто врло непријатно. То нисам умјео објаснити себи. А данас то потпуно разумијем: госпођа Алиса била је кокетна. Рекох вам да онога вечера кад уђе у салон, на свакога се насмијеши, па и на најскромнијега, На мене. Моје очи нису је остављале и учини ми се да читам у њеним лијепим очима исписану тугу; то ме јако потресе. Тада сам био права: чудо од доброте. Умолише је да што одсвира на клавиру. Она одсвира један ноту 7 рно од Шопена: никада дотле нисам чуо љепше свирке. Учинило ми се да осјећам како

сами прсти Алисини, они лијепи бијели прсти, са којих скиде прстење, додирују, милују моје уши. Кад заврши нотурно, ја несвјесно приђох к њој, понудих јој руку, доведох једо њезинамјеста и сједох поред ње. Осјетивши мирис бајник грудгЦ. склопих очи. Она ме упита да ли волим музику; њезин глас прожма дрхтавицом тијело моје. Отворих очи и оиазих да ме гледа; тај поглед бјеше моја пропаст. —- Да, волим, господине, одговорих у забуни . . . Кад се земља не отвори да ме прогута }' овом тренутку, значи да природа врло мало води рачуна о најватренијим жељама људским. Цијелу ту ноћ провео сам у својој соби називајући себе глупаком и звеканом, ударајући се у лице. Послије дугога размишљања, ја се, ипак, у јутру нисам са собом измирио. Говорио сам у себи: „Хтјети рећи једној жени да је лијепа, да је више него лијепа и да зна из свирке извући уздахе, сузе и плач, и не моћи јој ништа друго рећи до ове двије ријечи: да Господине, то значи бити сасвим без способности за исказивање своје мисли. Сакри се, Пјере Назијере, ти си мамлаз. Али, на жалост, нисам се могао потпуно сакрити. Требало је ићи у школу, на ручак, у шетњу. Скривао сам руке своје, ноге, врат, како сам могао. Па, ипак су ме виђали и ја сам био врло несретан. Кад сам био са друговима имао сам начина да проведем вријеме бар у песничању; то бјеше бар држање. Али са пријатељицама моје матере бијах биједан. Са њима сам осјећао сву доброту онога правила: „Клони се брижљиво женскиња". „— Да добра, спасоносна савјета! говорих у себи. Да сам тога фаталнога вечера побјегао од г-ђе Ганс, кад ме је, свирајући са толико појезије онај нотурно, очарала; да сам се клонио ње, она ме не би упитала: „Волите ли музику?" аја јој не бих одговорио: „Да, Господине".