Зора

104

ШУМА ОД МИРТА

„Тамо, они које немилостива љубав у чами и тузи оставља, иду, скривени по тајанственим стазама, а шума од мирта шири свој хлад . . „А шума од мирта шири свој хлад..." О ! познавао сам добро ту шуму од мирта: ја сам је цијелу у себи имао. Али нисам јој знао имена. Виргил ми открива узрок моме болу. Он ме научи: да сам љубио. Али ја још не знађах кога сам љубио. То би објелодањено тек идуће зиме кад сам понова видио госпођу Ганс. Ви сте јамачно много оштроумнији него што сам ја био. Погодили сте, Алису сам љубио. Дивите се тој Фаталности ! Ја сам љубио ону жену пред којом сам био смијешан, која је, мора бити, о мени врло рђаво мислила. Таман да човјекдође до очајања. Али, очајање не бјеше тада у обичају; наши преци, сувишном употребом, упропастили су га. Ја нисам учинио нити што страшно, нити што велико. Нити сам отишао да се сакријем у рушевине каквог старог манастира, нити сам отишао у пустињу, нити сам позвао бурне сјеверне ветрове. Ја сам био само врло несрећан и положих испит зрелости. Моја срећа бјеше ужасна: видјети и слушати Алису, а мислити овако: „то је једина жена на свијету коју могу волити; ја сам једини човјек, кога она не може да види." Кадје на гласовиру свирала, ја сам окретао стране на нотама, гледајући праменове косе њене гдје се играју на бијеломе врату. Да не бих још једном рекао: „да, господина", зарекао сам се да јој никад више ништа не кажем. У моме животу наступише промјене, ја изгубих Алису из вида, и никад јој ни рјечице не рекох. Биоград.

Овога љета, у једној бањи, видио сам г-ђу Ганс. Читаво по вијека данас је прошло од онога дана када ме је њена љепота збунила. Та пропала љепота има још своје дражи. Сиједе косе и сам, прекрших завјет свој из младога доба: — Добар дан, госпођо, рекох г-ђи Ганс. И, овога иута, узбуђење младих година није бунило ни глас ни поглед ми. Она ме одмах познаде. Успомене наше зближише нас, те један другом помогосмо да досадно вријеме буде што краће. У брзо се створише између насдвоје везе, које ће бити чврсте: заједница заморености и патње стварају их. Свако јутро посадимо се на једну зелену клупу, и, на сунцу, говоримо о нашим боловима и јадима. То вам је дугачак предмет за разговор. Често, ради забаве и пр,омјене, говорили смо и о прошлости. — Како сте били лијепи некада, госпођо, рекох јој једног дана, и колико су вам се дивили ! — Доиста, одговори она смијешећи се. Сад, кад сам стара, могу то рећи. Успомена на то тјеши ме. Ја сам била предмет ласкаве пажње. Али ја ћу вас изненадити кад вам речем који ме је доказ највише дирнуо. — Љубопитљив сам да чујем. — Гећи ћу вам једног вечера (давно је то било) један мали гимназиста, гледајући ме и дивећи ми се, толико се био збунио да је одговорио на једно моје питање: да, господине! То „да, господине!" и начин на који је оно говорено, највише су ми ласкали и задовољили од свих комплимената које сам чула. Ја не знам шта ме је уздржало да не пољу бимтога дјечка у оба образа. С француског Ј. М. Ј.