Зора

3 0 Р А

Н Џ Е Л О ■— поема А. С. Пушкина — јован А. Дучи"И ПРВИ дио I. једноме граду Италије срећне, Дужд добри и стари некад мирно влада. Свог народа бјеше отац чедољубив, А друг мира, знања и праведног рада. Али јача сила не хтје слабих рука, А он сав доброти предао се био. Љубљаше га народ ал' га се не боја! И сурови закон др'јемао је ти'о У пресуди старца, к'о у подне мртво Што у сјенци тавној др'јема звијер стара, За лаганим скоком и за смјелим ловом Немајући више ни воље ни жара. И с тугом и болом и сам сазна старац: Унуцима с дједом све је већа мука; Груд дојиље дјеца да испише давно, А суд правде сједи прекрштених рука. II. И није једанпут, раскајањем смућен, Поништен поредак, правосуђе јавно Ускрснути хтио. Ал' како?... Зло, порок, Што мучањем суда оснажи се давно Да на једном казни!? То би свима било Неправо и чудно . . . И Дужд дуго стари Размишљаше тужан, заман гонећ' бригу, Што мир старих дана неспокојством квари. И р'јеши се најзад: да рукама другим Преда власти бреме. Па смјело међ' људе Нов господар закон да уведе сталан И да свима тада крут и оштар буде. III. Тад Анџело неки бјеше човјек познат Са снажног искуства и сурове ћуди. Вен'о је у послу учењу и посту, А с морала оштрог ц'јењаху га људи. Сав стјеснивши себе у закона међе, Бјеше мрачног чела, воље вјечно јаке... И Дужд стари њега намјесником назва, Дарујућ' му снаге и милости сваке. И давши му свугдје безгранична права За сву бригу више не хтје ни да мари: