Зора

3 0 Р А

111

није могао уживати ту испразну величину, пристаде уз латински символ и уђе за увијек у крило римске цркве. Овај се случај догодио 10. јунија, који све сврши, али ипак од 10. до 29. тога мјесеца, кад се потписа уговор, хиљаду пута нестаце наде. Баш дана 26., док се цар са папом кријепио у једној изби познатог манастира Санта Марија Новела, шест доктора затворише се у библиотеци, да склопе уговор. Да би утишао њихову одвећ велику душевност ваљало је, да Висаријон рече, како Дух Свети не произлази уједно од Оца и Сина, него на против од Оца самог преко Сина, и хвала овој потанкости сколастичкој, двије се непријатељске цркве сјединише и помирише. У Санта Марија дел Фиоре, под куполом коју је ту скоро саградио Брунелеско, који старинским храмовима даваше лик хршћански, као што ријечи тајанствене посвете претварају хљеб у Бога, у оном храму, пола класичном, а иола готском, попут слоге, која се је тада склопила, Еуген IV., окруњен тиаром, цизелираном руком Гиберта, у којој се огледаше превласт латинског свијета, доспјелог до те величине у умјетности, а до њега цар, украшен свијем накитима византијским, од којих одскакаше рубин велик као голубије јаје, потамњујући све, успркос неописивом сјају свијех; Еуген IV. први поче, Те Беиш, поновљен од два клира, грчког и латинског у хору. И уз звоњаву свијех звона Фиоренције, уз подизање хиљаду гласова праћених у висине оргуљама као непрестани осана, и у присуству од двије велике персониФИкације Рима и Цариграда, кардинала одјевених пурпуром, а ђакона одјевених посребрњеном пианетом, прелата латинских са бијелим митрама и капама приврчшћеним драгим каменом на прсима, и прелата источних са њиховим одијелом од кадифе, а кабаницом од свиле и м итром сличној царској и азијатској диадеми; између толиких племена и народности, чннило се да су се религиозне борбе

за увијек свршиле, и да су разни народи баш при здружењу у символу исте вјере, у њедрима исте цркве. Призор онај у Фиоренцији управо је театралан ! Лични интереси двију црквених аристокрација, најличније идеје папе римскога и цара грчкога, сколастички саставци научника на њиховим скупштинама у Фиоренцији, оставише живу шизму, која не само произлазаше из вјечитих несугласица нарави људске, него такођер из радикалног и непомирљивог опора између 11стока и Запада и из неутољивог и старог непријатељства граду Риму града Цариграда. Док се царство Западно не понови, и папе изгледаху поданици византијских царева. Било је несугласица више или мање тешких између двије цркве; али није било протусловља радикалноги неразријешивог. У почетку деветог вијека на Вожић год. 800, утемељи се царство ново-латинско. а седамдесет и пет година доцније узе већ дефинитовно облик и темељ шизма, која пара груди Европе хришћанске и дијели удвоје јединство цркве. Ова савременост између догађаја царства и насталог раздора, тврди велико мноштво разлога и узрока политичких, које опредјељују такво гибање, разлога и узрока отешчаних претварањем царства карловинаца у чисто њемачко царство. Горди Грци, охоли на њихова хисторична имена, тешко могаху припознати као старјешину у религији папу римскога, присиљеног да припозна за старешину у политици цара Германије. Кад би тако урадили, били би сасвим помањкали према оној љубави свакога народа дужној свој хисторији, и претворили би се од господара у робове њихових старих робова. Овоме главноме узроку иридружише се многи други узгредни, пригодни и одлучујући узроци. Него оставите на страну рат иконокласта, не узмите у обзир борбе између патријарха Фокија и патријарха Игњатија; заборавите охолост Михајла Цереторија,