Зора

92

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

Алија је био јединак Муј-агин и Дудин. Истина, они су имали и више ђеце, али им помријеше од оспица. Кад је Алији било петнајест година, одведе га амиџа Хасан у Цариград и даде га на школе, да се изучи за соФту. У Цариграду је био неколико година, а затим се врати у Босну и дође у Сарајево . .. У Сарајеву се упозна са многим младим беговима, који га задржаше пунедвије године. Сви ови бегови бијаху задахнути духом Хусејин-капетана и бијаху заклети непријатељи Османлиј-а. Па како и Алија, још из Цариграда, бијаше напојен мржњом према Османлијама, то се није никад ни раздвајао од својих милих бегова, него су се увијек заједно веселили и проводили. Они имађаху и своје састанке, на којима су претресали о свеме и свачеме, само како би час прије осветили пад Хусејин-капетана и Босну потпуно ослободили од Стамболског господарства. Нарочито су увијек говорили против сарајевских везира, који долажаху из Стамбола и управљаху читавом земљом. Ријетко који од тих везира да се одликовао добротом и племенитошћу срца; скоро сви бијаху прави тирани и зулумћари, чијим бијесним ћеиФима морао је угађати како најнижи рајетин, тако и најпоноснији бег и ага. Природно је дакле, да се млађи одупираху томе, а жеља њихова, да буду сами себи господари, била је потпуно оправдана, И јавно и тајно они су радили на томе, да дигну нов устанак, који би донио потпуни пораз тирана, ањима славу и слободу. — Убијајмо Османлије! — тако су међусобно говорили. — Они и нијесу наша браћа!. Ни говор им није као наш ! Не треба их штедити!

Алија је био од најватренијих млађих поборника, а пошто је био врло рјечит, то је сваки час постајао омиљенији не само у његову друштву, него и ван њега. И ко зна, колико би он Сарајеву још остао, да се не деси један догађај, који га је веома потресао. Једне вечери сједио је о у друштву са својим ахбабима 1 ), кад му се приближи један заФтија 2 ) и повуче га за рукав. ЗаФтија се саже и поче му шапутати на ухо: — Бјежи из Сарајева! Везир је чуо, да си бунџија, па ако останеш још два дана нећеш се наносити главе. Алија запањено погледа у заФтију, па не рекавши ни ријечи, одмах скочи и оде из друштва . . . Сви ахбаби зачуђено погледаше за њим, али га ни један не припита ни за што. Те ноћи појахао је на коња, а сјутра на вече био је у своме Мостару, поред свога оца и поред своје мајке. VII. Одмах друге вечери одвео је Мујага свога Алију, да га покаже јаранима. Они се баш бијаху окупили, па и разговор почели, кад њих двојица дођоше. — Акшам хајир олс'н, •— назваше. — Алах раз' олс'н, — дочекаше сви, па упријеше очима у Алију, као да га не познају. — Шта? Зар га не знате? кликну Муј-ага ... Ви баш не знате њега . . . — Алија! Дина ми Алија! подвикну ЈусуФ-ага и скочи са свога мјеста. — Алија! Јес' Алија! — вик') Друговима. 2 ) Полицај.