Зора

3 0 Р А

нуше, сви, па се од радости сваки помакну са свога мјеста. А Муј-ага се само смјешкао, па мирно сједе на своје мјесто, а Алију сједе покрај себе. — Па хошђелдум ! — рекоше сви и учинише темена. Алија одпоздрави, па узе кутију, те поче замотавати цигар. Сад су сви погледали у њега и очекивали, кад ће почети да прича, јер им се није свиђао нико, који не умџје причати. Но Алија је ипак шутио; цигар је и замотао и припалио, па пустио и неколико димова, а никако да почне . . . Њему као да се није најбоље свиђало у овоме друштву, па му се ради тога и уста завезала. — Па како је тамо . . . у туђе.м вилајету . . . Шта иматамо ново ? . . . — запитаМемиш-ага, који није могао дуже ла чека. — Липо, рече Алија, па опет ушути, мислећи да је доста, што је и толико одговорио. — Ама причај нам . . . рече Мујага и намигну му, а затим га мало гурну кољеном у кољено. — А што ћу причат' ? — запита Алија . . . Ви све знате . . . Да вам причам о Стамболу, причали су вам и -други, а да вам причам о Сарај'ву — и сами га знате . . . Ни један од ага није био 1 задовољан са оваковим одговором, ама опет нијесу хтјели да покажу своје негодовање. Мислили су, даје и због умора, те му ради тога не хтједоше ни пребацивати. Но Махмут-ага је ипак желио, да га по што по то изазове, па због тога поче он сам да прича. — Липо је Сарајево, — рече. Био сам и ја у њему ... Па што су људи зенђили, 1 ) тоје за причу . . . ') Богати.

Својим сам очима видио у Ибрахимовића магази, ди стоји двадесет бурета, па све пуни пунцати цекина 1 )... Па и он вели да је Фукара, према неким другима. Алија погледа у Махмут-агу, да види шали ли се, а кад познаде, да овај баш озбиљно прича, тад у њему ускипи . . . Он није могао да слуша лажова, па макар био и његов рођени отац, те би шта више готов био и да се побије. У први мах он хтједе, да Махмутагу пресијече у ријечи, но то му се не учини паметно, него хтједе, да гз, на други начин, просто исмије. — Ништа је то, — дочека он одмах чим Махмут-ага сврши, — ама ја сам видио у једнога другога, како је начинио кућу од цекина, а ни један цекин није прошупљио. Све аге, па и Муј-ага погледаше га разрогаченим очима, а Махмутага само зинуо па блехне . . . Најпошље му се учини, да је ово лаж;, нечувена лаж, па без икаква промишљања дочека. — Е бели то лажеш. — Е, лажеш и ти! — дочека Алија. Махмут-агасе само зубимаугризе за доњу усницу и као да премишљаше, шта ће одговорити, а све аге сјеђаху као окамењени, па само очекиваху шта ће бити. Па није било ништа. Махмут-ага се уздржи, а Алија ушути — те се тако и сврши. И сад сви оборише главе, па гледаху преда се и отежу вратом, као да су прогутали незрелу оскорушу . . . Муј-ага се узврпољио, па кашљуца више него икада, а Алију једнако гура кољеном. ЈусуФ-ага се најпрви прибра: — Не ваља, — рече, — да се ') Дуката.