Зора

94

РАЗОРЕНО ГНИЈЕЗДО

овди прекладамо . . . Него дедер да ми говоримо о чеме другоме. И он сам поче да прича о некакву коњу, што га је погађао, па ппак није могао да се погоди. Но ни њему не пође за руком, да друштво поново расположи. Сви су и даље шутили . . . — Најбоље да се растајемо. Вакат је, — рече Мемиш-ага. Ово као да једва дочекаше. Сви устадоше, па, тихо се поздравивши, разиђоше се сваки на своју страну. Још никад до сада нијесу се овако растављали. — Млад па луд, — мислио је у себи Јусуф-ага за Алију. — Крмак! Јарамаз! --- говорио је опет Махмут-ага. А Муј-ага није могао да се уздржи, да не рекне Алији: — Баш си дите! Зар вал^а онако егленисат' са старим човиком ? . . . Друкчије се Алија понашао са млађим људима. Он их је око себе увијек купио и призивао. Са сваким се грлио и љубио и причао им на дуго и на широко о свему, што је у далеком свијету видио, а што је бИло вриједно да се приповиједа. Кад је причао, причао је истинито, али врло живо и одушевљено, наглашујући сваку ријеч, а потврђујући и рукама и очима. И сви га слушаху са највећом пажњом, па ни да би се који закашљао, а камо ли што друго. Због тога његова причања, он их, тако рећи, на јуриш освоји и сви га од срца завољеше, као да им је рођени брат, или какав најближи рођак. С-ваки је хтио да буде побратим с њиме, те су се готово инадили око њега: ко га више воли. И сви су му стајали на расположењу у свако доба. Сваки је ра-

дио, да се истакне пред њим: један је ударао уз шаргију, други је пјевао као канарин, а трећи је замећао свакакве шале и гледао на сваки начин, да расположи друштво. А свакога петка, кад би се кренули у ашиковање, водили су и Алију собом. Пустили би њега напријед, са још једнијем јараном, а остали ишли за њима пјевајући и тамбурајући. И тад су обично застајали код сваких врата, гдје знаду да има ђевојка у кући и лупали би дотле, док се не би ђевојка помолила иза каната и повирила их . . . А тада би и опет почели да се шале, те би им се чешће пута и мртва уста насмијати могла.

Алија није могао, а да пред јаранима не излије своју мржњу против Османлија. Кад је видио, да их је потпуно за се задобио, тад је са највећом жестином нападао тиранију, а како бијаше добар у говору, то га другови, као и обично, слушаху са напетом пажњом и баш ни једноме не бијаше по вољи, да се истакне, те да му противурјечи. — Шта мисле Османлије? — говорио је он. — Они хоће да нам заповидају к'о момцима, а ми да их слушамо к'о господаре . . . Они мисле, да ми нисмо пуно бољи од раје, па макар што смо једне вире с њима . . . И, бива, све што нам отуда из Стамбола поруче да радимо, па били кајил или не били . . . Зар је то право ? . . . Зар је то поштено? Јарани шуте. — Њихови везири долазе, па нашу браћу кољу и убијају к'о стоку... Колико је у Босни пропиштало мајка рад' њих? Јарани се само погледају и климају главама, као да веле: „тако је то",