Зора

3 0 Р А

147

— Живу истину. — А да ли сте се с њоме иначе виђали? — Не, никад. — А како то? — Тако, пгго је без користи . У те је дјевојке, по цијелом изгледу, сва тежња на страни сликарства и пјесништва, а никако на страни обичног мушкиња. Мене што се тиче, ја опет о такијем стварима немам ни појма... Но ви се можетеупознати. Шта више с вашим познанством она ће бити веома задовољна, у то ни не сумњам. — Али немам никога који би ме упознао с њом. Мој пријатељ изјави ми готовост, да ће он то учинити помоћу једног свог знанца, који бјеше с њом у ближем познанству. Обећао ми је то учинити мождајош тог вечера, на чему му се искрено захвалим. И отпочнемо нашу даљу шетњу према Месар-буруна. III. Послије два дана бијах дјевојци представљен, и, преко сваког очекивања, примљен веома љубазно, тако, да сам већ добио и дозволу да је могу чешће посјећивати. Бјеше то веома њежно и даровито чељаде. Радовао сам се искрено што сам је два-три пута могао да посјетим у недјељи. Па и на улици кад би се срели^ измијенили бисмо неколико усрдних ријечи. У оне дане, кад не бијах с њом, био сам потпуно жалостан. Једном јој њен слуга пријави моју посјету, док још не бјеше ни изишла из своје собе за спавање. Кад се је повратио рече ми њену топлу молбу да је сачекам у једном ћ ошку/у башти, куда се одмах и упутим за слугом. — Тл ј ћпптдк бјеше одиста слика неке мале изложбе. Сви зидови бјеху прекривени веома лијепо израђенијем сликама, које подсјећаху на школу Рафаелову и Микел-Анџелову. Насред ћошка, на једној клупи, видјех на платну глатким бојама рађену неку слику, која не бјеше довршена. На њој се видио но-

ћњи изгд^д са обале Бујук-дере. Успјех бјеше одличан. I Ћошак, у који ме слуга доведе, бјеше њена радионица. Разгледајући све веома пажљиво сједнем код једнога прозора. Поглед са тог мјеста бијаше величанствен. Море, Трабија, Јењи-ћој и Бег-коз бјеше с тог мјеста као на длану. Послије мале почивке дође лијепи сликар и рече: — Извините, молим вас, што сам вас туде засужњила. Мора да вас је већ уморила самоћа. Ја изјавим на против своје задовољство што сам имао довољно времена да разгледам слике, о којима у исто вријеме изјавих своје ванредно допадање. Нарочито тоучиним за слику која показиваше недовршен изглед Бујукдерског ноћњег изгледа. — Признајем сама да је ствар доста мучна. Тешко је веома приближити се до краја самој природи. Тада допуним своју сасвим искрену хвалу својим причањем о том, како сам се тој дивној вечери и сам дивио са обале Бујук-дере, кад је оно повлачила прве потезе на ту слику. Испричам јој и начин којим сам дошао с њом до тако жуђеног познанства, што је сасвим жељно очекивала. Док разговор узе други правац. — Пошто ову слику довршим, у намјери сам да радим једн<у Венуса, али још ни сама нијесам одабрала лице које бих узела за ту слику. Какво лице сликате ви највећма у својим пјесмама? — Славни Праксител, госпођице, кад је хтио радити Венуса, обишао је цио познати свијет и од сваког лијепог лица узимао по један дио. Ви ако све желите израдити га бољег него и он, увјеравам вас, да вам неће бити потребно ни одилазити даље од огледала — рекох истински узбуђен. Моја безобзирна искреност, уведе то невино дјевојче у очевидну забуну. — Желите ли гледати мој албум? — Бићу вам веома захвалан. з*