Зора

3 0 Р А

149

V. Бијаше некако на свршетку октобра кад се преселише на Бег-оглу. Ми се састајасмо редовно као и прије: дању на Тепе-башчу, гдјекад на Таксиму у градском врту, а понекад на Шишлији у Зин1џиркујији. За недјељу дана залазио би им често и по два три пута у посјету. Шен отац, који бјеше веома музикалан, задовољавао нас је често пута својим вјештачким свирањем на Флаути, што ме узбуђивало дотле, да сам га неколико пута безобзирно поређивао с Вердијем, Росинијем, Белинијем и т. д. То му је очевидно веома ласкало, јер сам опазио да његова наклоност према мени расташе сваким даном све већма. Једне вечери узе сандучић у коме бјеше флаута и рече кћери: —- Хајде бакалум (да видимо), узми ове ноте да поновимо ону пјесму што ти је синоћ казивах. Послије једне минуте у салону се разлише неколико мирисних валова босфорског вјетра. Одмах затим разлише се и звуци заносне музике — његове флауте, коју опрезно и веома њежно праћаше милозвучан и сладак глас њеног грла. Бјеше то комадић из једне чувене опере француске, која почињаше овим стихом: СоппаГв-ћ! 1е раув ои ДеигИ Гогап^ег? Ја бијах те вечери угодно расположен. Захваљујући свом слуху, сачувао сам у себи те дивне мелодије стихова који почињаху са соппагз-ћг ... И данас кад је поновим разлију се у мени таласи оног сладког осјећања, коме извор бјеше у оним вечерима у којима се мијешао необуздан вал љубави са валовима мирисне вечерње струје и валовима дивних звукова мелодије сопгшз-к! . . . VI. Кад дођох једног дана да посјетим дивног сликара, она ме изненађена предусрете: — Какав случај! рече. Хтјела сам баш да вас видим. Имаједнажалоснавијест.

— Жалосна вијест? узвикнем узбуђено. — Одиста жалосна: ми ове недјеље идемо у Париз . . . Али не ћемо остати дуже од два мјесеца, —додаде она нагло, видЈевши колико ме поразила та новост. — За ме је много и два дана, оте ми се и нехотице. — Немојте, молим вас, бити тако себични! рече журно. Та Париз је диван, чувен и омиљен свјетски град. Претноставите, колика радост чека тамо оне који га посјећују. Нов свијет, нов живот, нова расположења .... — Желим вам много среће на пут! одвратим. Али обећајте бар да ћете ми се јавити који пут . . . — Сваки дан. — Сваки дан ? — Редовно сваки дан. То бјеше у тренуцима пред наш растанак. Пут бјеше одређен те исте недјеље. Но послије тијех ријечи за неколико часака ми се извезосмо у шетњу. С нама бјеше и њена старица помајка. Ишли смо у једним лијепим колима према Зинџир-1 кујији. I Дан бјеше ванредно лијеп. Бјеше то један од оних зимских дана кад мислиш да је прољеће. Тек пред вече враћали смо ј се натраг. Сунце бјеше на западу. Изгледаше као да се топило тамо далеко на хоризонту, гдје се небо љубљаше са плаветним Мраморским Морем. Свакоме је познато да има на путу од Шишлије до Зинџир-кујије једно мало с„еоце од неколико кућица. Туда смо се возили обоје удубљени у дубоко размишљање. Док ме она прену и управи ми поглед својим прстом на једну страну. На зеленој трави сјеђаше њих двоје — момак и дјевојка. Бјеху наслоњени једно на друго. Изгледаше као да јој он причаше нешто тако заносно да нас и не примјетише. Она је гледала у њ, не дижући погледа.