Зора

150

БУЈУКДЕРСКА ВЕНЕРА

— Ала је то дивна слика! рече она. Који сликар може да оцрта ону слатку и простодушну сеоску љубав!... И сунце што залази и небо над њима и цвијеће око њих, како величанствено допуњују ону дивну слику испод кичице велике Природе. — Заиста је тако, одговорим ја. Али да ту слику пресудим, требају ми зато свакако ваше очи. И кренусмо даље. Пут смо прелазили што у кратким говорима што у дужим сањаријама. Старица, што сјеђаше с нама, бјеше се успавала свјежим вечерњим ваздухом и монотоним ходом коња и кочија. На једном се кола уздигоше и стресоше. Моје дивно дјевојче оскочи са свог мјеста и мало те не испале преко странице од кола; но у тај мах дочекам је објема рукама и задржим својим прсима, а њене јагодице на лицу дотакоше се нагло мојих усана. Кад се малко прибра, она ме значајно погледа. Ја извиних ту смјелост њеним падањем ког изазва. неки крупан камен о ког ударише точкови од кола. И она не рече ништа. За један сахат бјесмо на Беу-оглу, гдје ме усрдно задржаше на вечери. * Послије недјеље дана Бујукдерска Венера оде у Париз. Није ми писала сваки дан, али за мјесец дана добио сам три писма. Но затим је прошло двадесетдана и не добих ни ријечи. Тек послије дваестак дана добијем писмо. Ево тог писма које ме од оног дана мори најтежом тугом, којој нигде да нађем лијека; ево тих редака које толико пута осух топлом сузом: Господине пјесниче, Ове вам редке пишем у једном најљепшем паришком шеталишту што се зове Б^лоњска Шума. Осим моје старе У Мостару.

васпитељке нема никог код мене. Управо је 2 сата а 1а &апеа- Вријеме је угодно ... али гдје је оно лијепо цариградско поднебље, гдје је оно сунце .... Ја вам сад одиста морам да позавидим. Одкад дођох у Париз већ су ми досадиле гозбе и посјете. Данас ево први пут излазим у поље. Одабрала сам за то најприје ову дивну шуму далеко од градске вреве. У овом голом дрвљу уживам више него у свијем онијем величанственијем палатама и сарајима. Овај суморни глас кога твори вјетар својим хујањем кроз грање и који се мијеша са ријетким цвркутом птица, сачињава једну музику која ме лијечи. Она ми је милија од свих таласа свирке овамошњих свирача и пјевача. Мој ће отац до два мјесеца у Цариград. А ја? Ја ћу остати у Паризу. Морам,јер се удајем. Онај што ће ми битимуждоћи ће да ми се престави ове недјеље. Представиће ми се и запросити ме, авјенчање ће бити, до мјесец и по дана. Ја сам спокојна. Будите и ви спокојни. Та мој пут у будућности неће ни тако имати више онако милих дана као што бјеху с вама на Бујукдери. Они ће да ми осветљују живот до мога престанка. Ону слику коју видјесмо у сеоцу код Зинџир-кујије пренијела сам својом кичицом и сад је баш доврших. Није испала рђаво . . . По оцу ћу вам послати какву успомену на мене из Париза. Ваш лик објесићу у својој соби за спавање да се сјећам оних љупких часова које проведосмо заједно. А у овом писму прилажем своју Фотографију. Моја права љубави, збогом! Будите увијек сретни! У Паризу, год (Њен потпис).

С турског Хасан -Фехми Наметак.