Зора

3 0 Р А

155

њења. Заступајући и бранећи свим силама свога сина, што је сасвим природно, ја морам да се посвађам с човеком, с којим сам петнаест година живила у пријатељству, морам за свагда да напустим кућу, у коју сам вас увела, што зацело није без вредности! Мора да буде свађе с једне стране, јавне бруке с друге, понова беде за вас троје, а очајања за све ; све то због тога што Дениза неће да ради што би јој од толике користи било : да ћути. Сто му мука, што казао наш парох, кад нам шеве већ печене с неба падају, та једимо их што пре, док су још вруће! Госпођа Брисо. Разумем, драга пријатељице, што вам је толико стало до тога, да нико од нас не каже госпођици Марти или господину од Бардана да је Фернан човек који не држи своје речи, јер он се заклео био Денизи, да ће се оженити њоме, па то није учинио. Али имате право, не говоримо више о томе. Ништа у пона-

шању господина од Бардана није одало осећање, које сте ви изненада открили, ништа у нашем понашању није тежило да га изазове. Били бисмо незахвални, кад бисмо желили још више од свега што смо добили од г. од Бардана, а свака лаж, ако будемо запитани, као и свако мешање непосредно или посредно у његове породичне послове, било би од наше стране непоштење и издајство. Причекајмо. Ма штаседесило, Дениза ће, за то јамчим, учинити своју дужност. (Посрне и инстинктивно ухвати за руку госиођу од Тозега). Госпођа од Тозота. Шта вам је? Госпођа Брисо. Ништа, учинило ми се даћу пасти. Има тренутака, у којима ми изгледа да се земља сз^више брзо окреће. Ево конта. Идем, јер бих мож'да пред њим говорила о стварима, о којима нећу да говорим. (За себе) Учиниће да полудим. (Изађе.)

(нАСТАВИЋЕ СЕ) *^1^К Н Е 3 С Р Е Б Р Н И Роман из времена Јована Грозног, од Грофа А. Е. Толстоја С руског преводи Вукосава ИванишевиЋева (НАСТАВАК)

?нд

Глава XXIV. Ј&ШЖЖ СТАЧ ИЧНИЦИМА

ало одаље од мЈеста, гдЈе се дојЖ^годио нападај на Максима, сјеђаше око бачава са вином много људи. Пехари и дрвене чаше иђаху од руке до руке. Ватре освјетљаваху оштре црте, заковрчене браде, и различито одијело. Ту су били већ познати нам

станичници, и Андрјушка, и Васко, и риђи пјевач, само међу њима не бјеше старога Коршз^на. Чешће су га разбојници спомињали, испијајући вино. — Ех — рече један — шта ли нам сада наш чича ради ? — А зна се шта — рече цруги муче га, можда му и кожу деру. — И неће ништа проказати стари ђаво, заклео бих се да ни ријечи неће изустити. 4*