Зора

3 0 Р А

159

•— Зло, али не нама! рече Поддубној и сједе крај ватре. Много сам, браћо, имао грјехова, али сам их данас полу опрао. — Како то? — Доведите овамо добит! рече Поддубној својој чети. Изведоше пред њега свезана човјека, у шареноме кафтану и високој капи. Његов припљуснути нос, широке вилице и уске очи најбоље говораху, да није рускога поријекла. Један разбојник донесе његово копље, лук и стријелу. — 'Га ово јеТатарин! завикаше разбојници. — Јест Татарин, али какав, једва га савладасмо. Да не би Митка утекао би нам. — Причај! Причај! завикаше разбојници. — А ево, браћо, пошли смо јутрос по рјазенскоме путу, зауставили трговца и стали га пребирати, а он нам рече: немате ми шта браћо узети! Ја се враћам из Рјазана, тамо су пут покрили Татари, а мене ограбили, немам с чим у Москву доћи! — Ух разбојници, лопови! рече један. — Шта урадисте од трговца? упита други. — Дали смо му пара за пута и пустили га —■ одговори Поддубној. Затим сретосмо једнога сељака који нам испрнча, да су још јуче Татари напали на село и запалили га. Ми се упутисмо даље, и могосмо у даљини разгледати од прилике хиљаду коња! Сретосмо друге сељаке са женама, гдје плачу и наричу: и наше су село запалили проклети Татари, цркву ограбили, исцијепали свете иконе, однијели ризе.. . — Ах, проклетници! завикаше разбојници — како их безбожнике земља не прогута! —- Попа — продужи Поддубној привезаше за коњски реп! — Попа? Како их пасије синове гром не убије!

— А Бог зна! — Зар су у Руса отпале руке, па не бију проклетнике? — Па то и јест, што је рука мало, сви су пукови распуштени, остали су само сељаци, бабе и старци, а проклетницима то добро дошло! — Ја бих им дао! — И ја! — А како овога ухватисге? — Ево како. Зачујемо коњски топот. Ја кажем дружини: дајте да се сакријемо, и да видимо, ко иде? Сакрисмо се: кад скачу тридесет коњаника у оваким капама, са копљима и стријелама. Браћо, кажем ја, та ово су они сами. Штета што нас је мало, а могли би се побити! У једнога се одвеза торба и паде на земљу. Овај сиђе са коња, диже је, и стаде опет привезивати, адругови одјездише даље. Дјецо, за мном! викнух ја и нападосмо на Татарина. Али како! Он само стресе раменима, и свију нас одбаци. Ми опет на њега, а он нас опет одбаци, и ухвати се за копље. Тада ће Митка: уклоните се, каже, браћо, не сметајте ми! Ми се уклонисмо, а он му оте копље из рука, узе Татарина за врат, и сави га до земље. Ми се онда навалисмо и свезасмо га. — Браво, Митка! повикаше разбојници. — Та овај ће и бика за рогове свалити! примјети Поддубној. — Чујеш, Митка! — рече један хоћеш ли бика свалити? — А ра-шта! отегну Митка, и одмаче се на страну, не желећи продуживати разговор. — Шта му је било у торби? упита Хлопко. — А ево гледајте! Поддубној одријеши торбу и извади комад ризе, скупоцјену дарохранилницу, двије-три панагије, и златан крст. — Пашче погано! завикаше сви та ово је он цркву ограбио. Сребрни се користи овим тренутком.