Зора

160

КНЕЗ СРЕБРНИ

— Дјецо! — рече он. Видите, какст се Татари ругај.у нашој вјери! Како басурманско племе изиграва свету Русију! Зар смо и ми постали Басурмани? Зар да пустимо на поругу свете иконе? Да пустимо безвјернике, да нам пале села и кољу браћу? Зачу се говор међу разбојницима. — Дјецо! — продужи кнез. Ко од нас није Богу згријешио! Дајте да сада оперемо гријехе, да заслужимо од Бога опроштај, да ударимо сви на непријатеље цркве и Русије! Ријечи Сребрнога учинише велики утисак на разбојнике. Оне потресоше много срце. У многим космагим грудима пробудише љубав према отаџбини. Стари заклимаше главама, погледаше један другога. Зачуше се разни усклици. — Тако је! рече један — не треба пуштати цркву и вјеру да јој се ко руга! — Нетреба! нетреба! потврди други. — Двије смрти нема, а једна нас неће проћи — придода трећи. Боље је умријети у боју него на вјешалима! — Истина! рече један старац у боју је и смрт красна. — Ех, било како било! рече ступајући напријед један млад вјетропир — ви како знате, а ја идем на Татаре! — ГТдем и ја! и ја! и ја! — завикаше многи. — Говори се о вама — продужи Сребрни — да сте Бога заборавили, да немате душе ни савјести. Па докажите сада, да лажу људи, да ви имате и душу и савјест! Докажите, да сте у стању и ви бранити вјеру и Русију не горе, него и опричници! — Доказаћемо, бранићемо! завикаше сви у један глас. — Не дамо поганцима, да нам се ругају! — Ударићемо на безбожнике! Води нас на Татаре! — Води нас! Води нас! Води, да вјеру бранимо! — Дјецо — рече кнез — па ако их погучемо, и цар увиди да нисмо гори од опричника, опростиће нам наше погрешке;

рећи ће: не треба ми више опричнина, имам ја и без ње вјерних слуга! — Само нека рекне — завикаше знаћемо га вјерно служити! — Нијесам ја од добра дошао у станичнике! рече један. — А зар сам ја? прихвати други. — Па онда умримо за земљу руску! рече кнез. — Умримо! завикаше разбојници. — Дјецо — продужи Сребрни — кад ће мо бити руске непријатеље, ваља да испијемо у царско здравље! — Да испијемо! — Узмите пехаре, а наточите и мени један. Сви себи наточише. — Да живи велики господар све Русије, наш цар Иван Васиљевић! — Даживи цар! поновише разбојници. — Да живи Русија! рече Сребрни. — Да живи Русија! поновише разбојници. — Да погину сви непријатељи Русије, и православне вјере Христове! продужи кнез. — Да погину Татари! Да погину непријатељи вјере руске! викаху разбојници. — Води нас на Татаре! Гдје су Басурмани, што жегу наше цркве? — Води нас! Води нас! разлијегаше се са сваке стране. — У ватру Татарина! викну неко. — У ватру га! У пламен! прихватише остали. — Чекајте, дјецо, — рече Сребрни — да га мало проиитамо. Одговарај обрати се он Татарину — има ли вас много? Гдје вам је стан? Татарин показа знацима, да не разумије. — Чекај, кнеже — рече Поддубној сад ће мо му језик одријешити! Дај, Хлопко, ватру. Тако! Хоћеш ли говорити? — Хоћу бачка! викну опржени Татарин. — Има ли вас много ? — Многа, бачка, многа!