Зора

162

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА

Још прије, прибирајући података о пјештицама, забиљежио сам два имена — Сијерма и Ресма. За њих ми каза народ, да су „краљевске жене" и „највеће вјештице". Сијерма је имала једнога сина, па јој умре. За њим је љуто тужила, а у тој тузи почне рађати дјецу све рађај шћер по шћер, те девет шћери. Но тугујући за сином — у безумљу их изједе, све једну по једну.1) Исто тако и Ресма, но она је родила (пошто је сина изјела) деветнаест шћери и све их појела, једну по једну. И то сам од народа чуо н забиљежио, да је и проклета Јелена била вјештица и да је од ње — заварчивање. У опће народ говори, да је све пошекло од краљевских окена, као пјештица. Но и у других је жена било вјештица, а и сада их има. 0 томе се већ много писало и готово дописало. Ја сам о њима много питао, а нешто и у своју биљежницу турио. Само напомињем, да ми нијесу искључиво о вјештицама говорили, но и о здухама мијешали. То је некако код народа спојено, с тога су таке и моје биљешке. Поличани ми у Требињу говораху — ако се дијете роди у крвавој кошуљици, биће — здуха, ако је мушко, биће — мора, ако је женско, а када се уда — вјештица. ') По томе је и она Формула: „У Сијерме деветеро дјеце ; „Од петеро — четверо, „Од деветеро — осмеро, „Од четверо — троје, „Од осмеро — седмеро, „Од троје — двоје, „Од седмеро — шесторо, „Од- двоје — једно, „Од шесторо — петеро. „Од једно ниједно." Исто тако и за Ресму, само код ове силазећи од „девегнаест" нанпже. Спасоје је узео иглу и повлачећи низ Авду говорио горњу Формулу, вал >да хтијући, да нестане оних пујица —■ све мање, као у Сијерме кћери.

Но у Крушевицама, гдје говоре стува, кажу да се стуве рађаји у кошуљици бијелој и црвеној. Они, што се роде у бијелој, то су добре стуве и бране свој крај од туђих (морских) стува. Оне што се роде у црвеној кошуљици, то су зле, које харају и своје мјесто. Ове се зачеде у очи свеца — ма кога било. Стува може бити и хмушко и женско, те говоре слично Поличанима „женска стува, док је дјевојка, још је и мора, која дави људе, а када се уда, онда је вјештица ." Ону кошуљу зашију под кожу у раме, или у комадић коже, па ово мора носити објешено о врату до смрти, јер иначе неби имао снаге, па кад би га друге стухе убиле, умро би. Дакле се стухе (здуве, здухе) познају по породу, но народ зове свакога онога — здухаћом (стухаћом, стуваћом), који изгледа замишљен и шутљив, или који је на једну воду (ово у Крушевицама). Стуха треба да с ероди, астухом не мооке иосшати ко год хоће, као што то рђаво стоји у Гласнику као ни то, да послије смрти постане вукодлак, ако се не исповиједи. 1 ) ') Гласникземаљскогмузеја 1896.,књ. 3 и4., р. 532. И чудновато да се до овога мудровања дошло! Ено је обилата „Бос. Вила" за год. 1896., гдје се управо поједини намећу у истраживању „здуха" и описивању, па нигде горње глупости. Треба завирити бројеве — 1., 3., 6. и 7., 16., 17.. 21., па ће се видјети, да и то сматрају за нека в ећа бића , која с анђелима говоре. Но свакако је требало у Гласнику навести тога кукавнога Поповца, који на онај начин грди „здухе." Но када би могле здухе на онај начгш постати — „ко год хоће," зар би онако св. Петар (Петровић I.) ускликнуо, када је год. 1796. потукао војску Махмуд-пашину на Крусе и кад су му посјечену Махмудову главу донијели, зајоче: — „Бих радији да је погинуло још стотина Црногораца, но што сте ову главу посјекли!" — „За то, јер је ово био најбољи здуиач од цијеле Скендерлије". . . (Вила, 1893., стр. 319.) — Па да владика прегори „стотину" Црногораца за једну непријатељску главу — невјероватно, када би могао постати здуха „ко годхоће " та он би волио да му постану здухе, када би то мого биги, но да гину!