Зора

3 0 р а

163

Народ говори о својим и туђим здухама. Обично су: морске, брдске, рудинске и т. д. здухе, рачунајући вазда у погледу свога мјеста. У Крушевицама су политанске — наполитанске (Напуља у јужној Италији); у Требињу су морске и брдске , тако и Билећи; у Гацку рудинске (билећке) и морске и т. д. Стуха чува свој крај и бори се са туђим стухама, јер —• „ваљана здуха чува читав котар, као ваљан јунак" — рекоше ми Поличани, као и ово: •— „Здухе наваљују на туђ крај, а када се хоће побити онда забоду носове у земљу и бију се ржаним сламкама, трешчинама, а најволе угарцима од луча и онда ко што однесе од сеоског оруђа, онако ће му у ономе крају и родити." 0 томе и зависи родна година и шта ће у коме крају у изобиљу бити оЈсита или мрса. Морске здухе пијучу, када јејуговина; ако се тада овца прогласи (заблеји) тор се ископа. С тога из пушака пуцају у облаке и разгоне их и „бацају у накрст главње преко торова". 1 ) Као што је речено — здуха може бити и мушко и женско и од користи је своме крају (осим злих у Крушевицама). Само ћу још споменути, да здуха може бити и животиња. Казивали су ми Поличани о овну, псу, коњу, говечету и т. д. и гдје су били. Но Спасоје приповиједа, да ништа није јаче, но истом рођена, а „незадојена и здуха. „Јер кад се побисмо с босанским здухама и дотјерасмо се више Сарајева, мало не изгибосмо, да нам не долетје у помоћ циганка са незадојеним циганчетом". ') Ово ће ваљда бити која од птица селица У прољеће или јесен. Могуће мочварице, па и окута пнвка (сћагас1ггав р1ит1аН8), што уз кишу вивче.

„Кад здуха здуху рани (удари сланком и т. д.), ондајој и намијени вријеме и дан смрти". С тога здухе знаду, ако су рањене, када ће умријети, као и онога, ко их је ранио, гдје и када. Они о томе више пута приповиједају и јаукну пипајући се по ономе мјесту рањеном. Но ово ваљда више од шале, јер (како кажу) права здуха то не ће учинити. Здухе су и народни видари и травари, јер све знаду, па и прорицаши. Народ их врло штује и чува се да им што криво не учини, или зло не помисли — то ће они знати. У требињскоме је котару најглавнији Спасоје Гркавац. ! ) Још су народу омиљели Симо ГТетковић из Горице и Периша Гркавац из Чаршије, гдје пошљедног зову и аџо Периша. Женска је здуха након удаје вјешшица. Она се најбоље познаје по длакама, јер је свака брката, а уз то и крвавих очију, ружна погледа, тиха хода, шутљива. Но Михољачани (у Гацку) и друкчије их познају. Они, ако сумњају у коју женску да је вјештица, го-

') О Спасоју би имао човјек доста приповиједати, а особито занимљиво. Само ово једно нека послужи: Негдје давно састао се Спасоје и неки Ђерић из Придвораца код покојног Риста Гркавца. Бијаше јесен, а Требињчица се разлила од брда до брда — као море. По вечери, угријан Ђерић вином, непрестано је дирао Спасоја и викао му — „један здухаћу!" „У то ће му Спасоје — " И ако сам здухаћ, а ти хајде да те на себи однесем на Гливу, а с.Гливе у тебе кући у Придворце, па ћемо узети ону боцу ракије из долаФа и попити. Ако те не однесем, ево ти талијер; а ако однесем ти мени!" У томе се некако погоде и изађу на јазлук. Ђерић уђаше на Спасоја, а Спасоје га још свеже пасом око себе и стане га тврдити — ако му се шта догоди, да Спасоје не одговара. Тако га је тврдио, а у истину плашио, док му не повиче — „стисни очи !" Ђерић стисне очи, а Спасоје и јест дуг, па крочи, као да ће полећети, а 'Берић ће се докопати за сачаке и раскривити: — „Не, Спасоје, за име божје!" Спасоје га пушти п доби талијер, а Ђерић ниЈе више Спасоја дирао, јер је тврдо држао, да бн полетио, кад му је ето погодио за боцу ракије у долафу. 5*