Зора

164

ЖИВОТ И ОБИЧАЈИ СРПСКОГ НАРОДА

воре јој сами, а и њу тјерају да виче: „Вјеште — вјештице, „Пукле — пуклице: „Пукле им очи, „На врелој плочи!" Ако то изговори, није вјештица; не ће ли, онда је занаго вјештица. Исто тако они и у уочи Божића узму „напухану мјешину" од „веселице" и носе је око села, само да нико не види носача ни мјешине. Гдје мјешину спусти, ондје ће се све вјештице тога села скупити, па ће се ту поклати, или ће искати што, ако је у кући (соли и т. д.). Узимају они и „гребена" на Васкрсеније, или располове орах и мећу с обје стране врата црквених, па по служби склапају то; ако има у цркви вјештица, не ће моћи изаћи, док се не расклопе гребени, орах. Но свакако је оно најгоре познавање вјештица бацањем у воду, као што је чинио Хасанбег у Требињу бива, која не потоне, она је вјештица. 1 ) Вјештице нијесу часне и добре, као здухе. Оне су зле и народу зло чине. С тога их народ и презире и чува се њих. Оне у различитом облику лијећу 2 ) и долазе у куће, гдје чељад спавају, па им срце ваде и јеДу. Обично ноћу лете, док зду-

хе и дању и ноћу. Тијело им остаје ондје, гдје легну, а дах претворивши се у „бубу" излети на уста. 1 ) Свака вјештица, прије него ће јој дах излетјети, треба се намазати машћу, што је обично у пријекладу у лонцу под огњиштом. Куцне шипком, а лонац јој искочи. Пошто се намаже и лонац се поврати, онда јој дах одлети. Гдје се оне скупл^ају, 2 ) како ходе и какво зло чине људима, не ћу говорити — о томе је доста писано. Само о оној „шипци", штоје свака вјештица има и њоме срце вади и једе, и што се за њу пита у Впли од чега је, — дознао сам од Поличана (Вукана Кукурића и Пуша Бокоњића) да је „гвоздена". Колико сам дознао и прибиљежио, вјештице могу свакоме зло чинити, а особито дјеци при сиси, једу дјецу, а и погледом убијају, те оно отпада: — „Зла мрзноме чинит 1 не можемо, „Ако нам је мио, али својта, „ Траг по трагуњегов ископамо." Вјештица има у околини требињској доста, но имена ћу им прећутати. Гдје дођу, па излазећи из куће, бацају се углењем за њима; засијецају у праг, дјецу крију и т. д. Народ каже — „Налет их било!" па ево и ја перо бацам.

') Још на разне начине гледају и познавају вјештице, но наводећи, мене би далеко одвело. Само ћу споменути да на „месне покладе" највише лете, те их том згодом на разне начине и гледају, а и разно чварају. Свакако је најобичнији „нож" затакнут у врата, или „ножице", да се не провуку кроз „кључаницу". С тога намјештају „мијех" на кључанице и хватају у њ вјештице и т. д. ^ Обично овдје страдају ноћпи лепириКи, јер су им тицала чешљаста — „бркати" , па чим га ноћу жене уграбе у кући, одма га спале — „оне брке". Колико сам се с матером отимао око иокног паунчета (зтешгкив осеИа^из) и сирома — на ломачу оде! За мртпачку глаиу (асћегопМа а^гороз) и нема збора.

') Тијело је обичио, као мртво. Десило се у Придворцима, да су жену у 'Берића одније ги цркви Панталијевици, па кад је хтједоше спусгити у гроб, ето ти мухе, па удри облијећи око стражњега трупа. Вјештији се људи досјете, те окрени мрца, а муха у уста. У то се жена пробуди и врати се кући. 2 ) У Требињу обично говоре: „Ни о дрво, ни о камен, но у поље под орах!" Или: „Ни о дрво, ни о камен, но на Хаџнхасановића гумно!" Ораха је већ нестало, а био је у пољу под Засадом, прама Придворцима. Гувно је и сада у Придворцима више Хаџихасановића кућа.