Зора

248

0 ОБОЖАВАЊУ ОГЊА И ОГЊИШТА

да од ње живи, не упиши нам у гријех што се гонимо око овог малог дијела од оне велике груде, коју си ти створио а нама поклонио. Господе Боже, свемогући и свезнајући, умудри данас нашега брата домаћина (име), улиј му свога страха у срце, да бус, трн и камен пренесе преко овога правога земљишта, да му не буде ни овог свијета укора ни онога гријеха!.. - Сви који су наоколо вичу: Алшн! А свештеник наставља: Господе Боже, свемогући и свезнајући, ако му је срце отврднуло а земља омиљела, па преко туђе границе буде пренио бус, трн и камен, прокуни, нека га терет буса, трна и камена притисне и да не могао буде пренијети! — А .пин, заори народ. Онај који је за то опредијељен ископа овећи бус са свом земљом што је имаде око жила па у њ забоде трн и навали на њ камен. Тад му људи придигну бреме на рамена да може тако корачати својом међом на други крај земљишта, а за њим крену двојица или тројица који ће му за стопама поставити међе. Најпослије окривљеник метне на тле тај бус, трн и камен и то на увратник према правој међи. II сјеверни су Прасловени, Литвани и Старопруси од недогледних времена палили вјечну ватру своме тројству, нарочито Перуну, Потримби и Поколи и то у Ромави, како напријед рекох, Старопруси су палили ту ватру под древним дубом, буковим дрвљем на омашном жртвенику ијао би било свештенику који би пустио да утрне, јер у том случају казна му бјеше: да сам себе спали на истом жртвенику, пошто би сам најприје изнова запалио нову ватру трвењем букова дрвета, за тим потрбушке (НАСТА

допузио до жртвеника и том ватром потпалио ломачу за се. — Догађало се често да је и сам Крева скочио у вјечни Огањ, јер је била чврста вјера да ће тиме узети на себе гријехе свог народа, постати светитељ и да му души неће бити потреба да поблази, т. ј. да се сели у разне животиње и лута од немила до недрага. Сваки свештеник пак желио је погинути од муње да тиме стече покој души. И у Срба и Хрвата био је стародавни обичај као и у Инђана и Скита да су удовице са својим покојником скакале у ватру. И по том видимо да су Прасловени као год и Инђани још од старих Аријца многе обреде наслиједили. И у Индији је био стари обичај да се сматра као особита заслуга погинути од ватре пред богом Агњијем. Тиме се душа очистила од свијех тјелесних љага и придружила своме творцу, те није морала селити се у друге животиње. Прасловени су имали многе обичаје и обреде сличне са Инђанима. Мени се пак чини, да су отмјенији свештеници сјеверно-источних Праслозена познавали и ведску вјеру, и да су тако својим тројством Перуна, Потримбе и Поколе, које су Поморанци временом прозвали Триглавом, опонашали индијско тројство Тримурти. А Босанац и Херцеговац држи Огањ и сад у великој почасти. Он и данданас вади из дрвета живу ватру за лијек; он лежи при ватри кад је болестан, њему ваља да увијек гори ватра на дагари 1 ) а пећ га не грије кад не види ватре. ') Дагара-огњиште од бакровине, долази од аријског корјена Ла$к, санскритског Лак, ЈаћаН = горјети: литвански ЛеМг, Ле^и, (горјети, горим) готски с!а$ез, сг. норд. сГа§г. ЂЕ СЕ)